По гробовима – Владислав Петковић Дис

Ја немам сузе за оне младиће,
Што су остали кланцима и пољем;
Све друг до друга као једно биће
Као једна жртва нараштају бољем.
Ја немам сузе за оне младиће.

Што су весели пошли из свог стана,
Као да их зове за границом коло:
Њине су груди пуне светлих рана,
На које душе прнула је холо.

Ја немам сузе за тај покров бели,
Кроз који чујем један шапат дуги:
„Са својих њива живот смо донели,
И знамо где смо, знамо где ће други.
Гробови данас добро су понели.“

Ја немам сузе за хумке синова,
Из којих ведро буде се слободе,
И нови дани, и приче џинова,
И старе земље, планине и воде.
Ја немам сузе за хумке синова,

За хумке деце отаџбине ове,
Што су свој живот као булке дала
За стару мис’о и границе нове,
За прошлу славу и реч са гусала.

Уместо сузе да мртве делије
Ожале редом, нек гробове њине
Песма из срца, из груди прелије:
Велика песма уместо црнине.
Уместо сузе да мртве делије

Ожале редом, нек у њине кости
Уиђе љубав новога појаса
И бол мој, зашто овај живот прости
Нисам спустио у борбу таласа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: