Писма са села којег више нема: Није болест све што боли

Пише: Емило Лабудовић

Угријало, роде, угријало мимо свега и као да није јутро. А и није, сунце је већ одавно зајахло бијесног ата и ево га на мање од конопца до Голеша. Видим, само сте за степен испредњачили у односу на ово вулканско гротло које се отворило над долином. Чак и у дебелом хладу се осјећа како ваздух, већ прегријан, трепери попут крила орла „тресигаће“ док са плаветнила „нишани“ скакавце, пацове и зечеве. Вријеме је за мотику, али мислим да би се данас смиловали и осуђеницима са Голог отока. Моја мајка је за рад у оваквим данима говорила „не даје се душа за гузицу“ (опрости што је цитирах изворно).

Али, није само овај божји огањ то што сагоријева мисли и лије потоке зноја. Вијест да су нека дјеца, из чисте и ни на чему засноване мржње, тукли неку другу дјецу. Јер, ето, туча, батине, цигле, псовке, каменице, вода…то су ововремена демократска средства за утјеравање истине, правде и слободе.

Знам, рећи ћеш да то више и нијесу дјеца, да су то они који су на корак, два да наслиједе очевину, али све док има нас родитеља ви ћете, и кад будете имали своју дјецу, бити само наша дјеца. Јер, роде мој, родитељи су робијаши осуђени на доживотну робију и, само да те подсјетим на ону стару, јеврејску, пословицу да нас је Бог даривао дјецом да нам смрт не би била страшна. Наравно, немој да ово схватиш лично, ја спадам у оне срећније родитеље, али и она дјеца, и на једној и на другој страни, имају родитеље. И питам се како се они јутрос осјећају? И тешко си га нама ако и једни и други подједнако не осјећају тугу и срамоту. Јер, само нас стид може спасити овога пакла.

И док ти ово пишем, (кафа се већ одавно охладила) враћа ми се у сјећање оно давно, гимназијско, вријеме и догађај који ме је профилисао за читав живот.

Имали смо у разреду ученика, ванредног талента за готово све области, мирног, повученог, свима од користи а никоме на сметњи. Али, био је у разреду такође и један анатемњак који му се био „бацио на кости“ и користио сваку прилику да му загорча дан. До те мјере да смо понекад морали да га штитимо и спасавамо од голог насиља и понижавања. И тако, из дана у дан, изгурасмо некако до матуре, а онда куд који, за својим судбинама и нафакама. Са многима сам одавно погубио све везе, а са некима од њих и данас плетем ту чаробну нит другарства. А сад, нека ти ово буде за наук.

Онај наш другар, генијалац, изгуби нам се из видокруга. Нико га нигдје није срео нити је ишта чуо о њему и његовом путу. Није то било ово ваше доба, доба мобилних телефона, инстаграма, јутјубера… А онај други, љубитељ силе и малтретирања, заврши факултет (из наше генерације само десетак њих није стигло до те дипломе), ожени се и добије дјецу. Али, судбина понекад зна да буде и фарса.

Наиме, његов старији син, још увијек дијете, тешко оболи, а све што је тада било „тешко“ лијечило се у Београду. И пошаљу њега у Клинички центар Србије, љекарски колегијум констатује да је питање живота и смрти и да је једини лијек тешка и компликована операција, али да њу може да изведе само један љекар, хирург из Лондона. Обећају они да ће га замолити да дође у Београд и покуша да спаси дјечака, тим прије што је хирург „Енглез“ заправо „наше горе лист“!

И дође човјек, и буде операција (осам сати је трајала) и би успјешна. Одахнуше љекари, родитељи ван себе од среће, хоће да по сваку цијену сазнају ко је спасилац и, по обичају, уруче му поклон. Чекају они са кесама у ходнику, изгледују и распитују се и, једног тренутка, појаве се два човјека. Дирекор Клиничког, у одијелу, и хирург још увијек у зеленом мантилу. Родитељи прилазе са осјећајем бескрајне среће и још веће захвалности, а онда – шок!

Доктор, странац, Енглез, није нико други до онај толико малтретирани и понижавани школски друг. Отац остаје скамењен, доктор, погледа упртог у дубину ходника, без ријечи пролази и одлази путем своје хумане мисије.

Испричао сам ти ову успомену инспирисан чињеницом да је међи дјецом коју су тукли и понижавали био и у овом тренутку најбољи студент медицине. Будући доктор којим ће се поносити читава земља. И питам се, питам тебе, а питам и оне који су тукли, шта ако некад неко од њих или њима најдражих дође у амбуланту или операциону салу овог доктора? Јер, чудни су путеви Господњи. Знам, и убијеђен сам да ће дјечак, данас „ћаци“ а сјутра доктор на гласу, остати прије свега човјек и да ће му бити свеједно ко је пацијент. Али, само се питам како ће се тада осјећати онај који га је гађао лименкама, тукао и поливао водом? Додуше, под условом да у њему остане макар мрвица људскости. И да ти искрено кажем: не бих волио да сам на његовом мјесту.

Оподнило, роде, дан је већ постао висока пећ у челичани, а кафа, зачудо, леденија од санте леда. Одох да кувам другу, а ти размисли о овоме што ти написах и не замјери, била је то само моја родитељска дужност. Јер, залуд се бријеш и пушиш, ти си за мене и даље само дијете, као што су то и она дјеца, са обје стране. Господе, сачувај их, и сачувај им памет!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: