Писма са села којег више нема: Метак луталица

Пише: Емило Лабудовић

Они који знају снагу ријечи, који умију да вреднују њене домете, њихову љепоту или наказност, који мјере и вагају прије него кажу, а кад кажу стану иза тога читавим својим моралним хабитусом, у вјечитој су дилеми: рећи или прећутати. Дилему између става Лава Толстоја да је „велика снага у човјека који умије да прећути онда када има право” и Дучићевог да „никад човјек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости”, можда је најбоље разријешио Бранко Миљковић стихом „уби ме прејака ријеч”! Вријеме у којем живимо, које је срушило и погазило многе вриједности, моралне принципе, узвишена начела, а сву част и хероику живота свело на само два циља: имати и моћи, обезвриједило је и ријеч. Оно за шта се колико до јуче давала глава, данас је веома често само обично и необавезујуће брбљање и пишање низ вјетар. Лаж је добила право грађанства толико да је кажњиво лажову рећи да је лажов и да се, под пријетњом казне, за лаж траже еуфемизми и мекше ријечи. У таквој атмосфери, дилема рећи или не рећи не само да више није Рубикон који се мора прећи већ је, најчешће, сведена на ону народну: „пас лануо, вјетар однио”! А и кад вриједи и има снагу истине, ријеч често нема адресу и постаје „метак луталица”, што би рекао Бећковић.

Не знам због чега ти све ово говорим и зашто само не утонем у овај мук око мене и предам му се свим својим бићем. Ако је ичему, живот ме је научио да је човјек господар само неизговорене ријечи и да ме је све што сам рекао, на овај или онај начин, коштало као Светог Петра кајгана. Али, ако не више, а оно најмање толико, коштале су ме и оне које нијесам изговорио, јер су се често, као бумеранг савјести, враћале и као маљем тукле по мозгу. Нарочито у осами попут ове и у глуве поноћне сате кад се авети и сјенке прошлости размахну и поведу сулудо вилино коло. Зато, мада се свему у мени ћути, не из страха већ због осјећаја залудности, не могу и на лакат бих проговорио о томе колико је лажи, зла и свакаквих бласфемија све ово вријеме сасуто у нашу свакодневицу.
Причао ми је ђед Михаило, рођен и остарио на планини Мокра, да му се небројено пута дешавало да, кад Мокру обавије вуна магле или јој крајолик и орјентире пребришу метарски наноси снијега – залута. И баш на то ми ових дана личи ово наше безглаво тумарање по мрчави политичких сцена Црне Горе и Србије.

Кажу, „све тече и све се мијења”, али мени се чини да ми ни корак нијесмо мрднули из мрачних времена у којима се, и као народ и као државе, нијесмо питали сами са собом ни колико јунски свитац са, да опростиш, гузицом. И то што се, тобоже питамо, питамо се у туђе име, и те пароле о слободи, напретку и демократији којима заглушисмо све и свакога, говоримо из туђе главе и туђим језицима. А и оно мало слободне територије коју смо као народ ослободили и штитимо, блокирају. Ограђују контејнерима, гумама, својом дезорјентисаном младошћу и врло орентисаном мржњом на ближњега свога, али не више непријатељи већ наши. Наши који би да то мало светилиште српске слободе приведу на џелатски пањ дојучерашњих и вјековних непријатеља. Као мало кад прије, а као и увијек, опет насрћемо брат на брата, као гладијатори жедни крви, док са трибина арене одјекују аплаузи оних који држе палац доље окренут.