Писма са села којег више нема: Метак луталица

Пише: Емило Лабудовић

Они који знају снагу ријечи, који умију да вреднују њене домете, њихову љепоту или наказност, који мјере и вагају прије него кажу а кад кажу стану иза тога читавим својим моралним хабитусом, у вјечитој су дилеми: рећи или прећутати. Дилему између става Лава Толстоја да је „велика снага у човјека који умије да прећути онда када има право“ и Дучићевог да „никад човјек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости“, можда је најбоље разријешио Бранко Миљковић стихом „уби ме прејака ријеч“! Вријеме у којем живимо, које је срушило и погазило многе вриједности, моралне принципе, узвишена начела, а сву част и хероику живота свело на само два циља: имати и моћи, обезвриједило је и ријеч. Оно за шта се колико до јуче давала глава, данас је веома често само обично и необавезујуће брбљање и сијање низ вјетар. Лаж је добила право грађанства толико да је кажњиво лажову рећи да је лажов и да се, под пријетњом казне, траже еуфемизми и мекше ријечи. У таквој атмосфери, дилема рећи или не рећи не само да више није Рубикон који се мора прећи већ је, најчешће, сведена на ону народну: „пас лануо, вјетар однио“! А и кад вриједи и има снагу истине, ријеч често нема адресу и постаје „метак луталица“, што би рекао Бећковић.

Не знам због чега ти све ово говорим и зашто само не утонем у овај мук око мене и предам му се свим својим бићем. Ако је ичему, живот ме је научио да је човјек господар само неизговорене ријечи и да ме је све што сам рекао, на овај или онај начин, коштало као Светог Петра кајгана. Али, ако не више, а оно најмање толико, коштале су ме и оне које нијесам изговорио јер су се често, као бумеранг савјести, враћале и као маљем тукле по мозгу. Нарочито у осами попут ове и у глуве поноћне сате кад се авети и сјенке прошлости размахну и поведу сулудо вилино коло. Зато, мада се свему у мени ћути, не из страха већ због осјећаја залудности, не могу и на лакат бих проговорио о томе колико мало до ријечи, њеног значења, снаге, увјерљивости, па и елементарне истине, држи онај чија би ријеч требало да има снагу закона. Погађаш, ријеч је о ријечи и ријечима  премијера Кривокапића. Мислили смо и надали се да ће након силаска са власти највећег домаћег Минхаузена нашега доба, краља из Растока, на његово мјесто коначно доћи онај који „збори и твори“. Али, авај!

Не желим да гријешим душу и припишем му манир претходника, али да не води рачуна о томе шта говори, да му је јутро изгубљеније од вечери, да му ријеч траје колико и дах којим је изговорена, истина је која се не да прећутати. Колико год се трудио да своје ријечи упакује у свилу и плиш, да их подигне и уздигне стилским уљепшавањем и реторичком помпом, актуелни премијер се, врло често и више него је прихватљиво, у сопствене ријечи уплете као зец у ражи па никако да нађе излаз. А како су ријечи са висине те адресе истовремено и званични ставови, често је просто немогуће уклавирити шта је премијер рекао а шта је хтио да каже. Причао ми је ђед Михаило, рођен и остарио на планини Мокра, да му се небројено пута дешавало да, кад Мокру обавије вуна магле или јој крајолик и орјентире пребришу метарски наноси снијега – залута. На то ме све чешће подсјећа Кривокапићево тумарање политичком сценом Црне Горе.

Као десантни падобранац који је са ведрог неба доскочио у непрегледну џунглу, гдје не зна ко му је пријатељ а ко непријатељ, премијер пуца на све што се креће и шушка око њега. А, притом, се брани ставом да је он „народни човјек народне Владе“ којем је и којој је, „у име народа“, све дозвољено. Изгубљен као ждрал у магли, премијер не штеди и не поштује ни оне са чијег је „неба“ десантиран у политику, па се мијеша у њихов посао и обмањује их на сваком кораку, ни оне чијим је гласовима подржан његов лет, ни оне који су га својим „за“ промовисали у звање. Одсуство принципа и одговорности за ријеч, лутање од једног до другог савјета и савјетника, од једне до друге амбасаде, премијера воде странпутицом врло клизавом и политички опасном. У таквом стању свијести и савјести, премијеру је, рецимо, прихватљивији министар који лаже и врда од министра који има ону мушку ствар да каже истину.

Више бриге води о ставовима минијатурних политичких снага него о снази на чијем је таласу дојахао у премијерску фотељу. Само или до зла бога политички неупућен човјек, а премијер то јесте, при чему и не жели да учи, или до крајњих граница неозбиљан и дрзак, неком другом силом делегиран волунтариста, може да бане пред Синод Српске православне цркве и захтијева ово или оно. И да, изнад свега и прије свега, параф на наводно до краја усаглашени Темељни уговор са њом, под овим или оним изговором, одлаже за пола године. Такво нешто политичар од дигнитета, човјек од ријечи, и наводно „човјек од народа и у име народа“ не смије себи да дозволи. Поготово не без последица, макар и Влада пала. Уосталом, зар се нијесмо борили за смјењивост влада и премијера? Или премијер Кривокапић и они оно њега сматрају да су изабрани „као калиф умјесто калифа“!

Ето, рекох, а боље да нијесам, мање би ме бољела глава. Рекох, а узалуд, јер шта је моја ријеч кад више није ријеч онога „ко на брду ак’ и мало стоји“ није од неке важности, снаге и трајања. Рекох да исциједим овај гној и сукрвицу коју из дана у дан таложи осјећај преваре и изневјерених очекивања. Рекох, у нади да ћеш схватити да ове ријечи нијесу ни плод мржње, нетрпељивости, завидљивости… већ исконског страха куда нас све могу завести вође без скрупула, без визије и без одговорности. А то нам, на жалост, неће бити први пут.