Писма са села којег више нема: Дуго пузање кроз ноћ
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Капа ужарена смола дана и лијепи се на његово ознојено чело које би да урони у зелене вирове дрвећа и тамо потражи спас и одушак. Недеља је, мада то овдје не значи пуно, јер већ миришу први откоси а тежачка мука, осим свецима, нема дан предаха. Ријетке су, додуше, и из године у годину све ређе, ливаде са којих се чује бректање косачица, а звук откивања и оштрења косе давно је умукао и одјекује само још у сјећањима. Нема више ни оне сложне и снажне косачке пјесме, усклађене са ритмом замаха, пјесме која је сламала крхка дјевојачка срца и вишеструко се умножавала ехом који је залазио у мрчаве и дубодолине.
Данас је све утонуло у дубоке вирове тишине и, огрнуто паучином учмалости, дријема на жестоком подневном сунцу, налик оном са сред афричке пустиње. Полутама собе, опасане каменим зидом, дебљим од пола метра, и флаша ледне воде са извора испод лијеске – последња је линија одбране од овог небеског џелата без милости.
Ћутим и бринем за вас тамо гдје је, кажу, макар за степен, два врелије. Али, и ово ће већ некако проћи, важно је само да нам је држава здраво и на сигурном. И вјеруј, не бринем за њу јер је, ако не од суше, пожара, несташица воде, слабог рода бостана и парадајза (ни шљивама се, кажу ови моји, не пише баш најбоље), као „угледна, високоуважена и још више поштована” чланица НАТО, заштићена од свих и свакога. „Осим од себе”, сјетих се помало пакосног, али не далеко од истине, приговора мог рођака Бела. И та мисао ме врати у дане када је криминализовани пројекат раздруживања и разбијања заједничке државе улазио у завршну фазу.
Убјеђивали су нас одасвуда да ће све „остати исто”, да ћемо задржати све оне привилегије које смо имали док смо били заједно и да ћемо само, као бонус и ни на чију штету, поново повратити независну државу. Од кога је и у којој мјери до тада била зависна, није ми било баш најјасније, али ми је данас све као на длану. Сјећам се једног од њихових „аргумената” у корист „независне” којим је нарочито махао тадашњи овдашњи премијер, трипут изгурани Филип. „Црна Гора ће уштедједи скоро пола свог буџета јер неће морати да учествује у трошковима заједничке војске пошто ће своју да укине или сведе само симболичан број припадника”, размахивао се Фићко на све стране, свјестан да безочно лаже и себе и нас. Али, свака лаж има своје вријеме трајања.
Прије неки дан, далеки Филипов наследник који политичким маниром није ни корак искорачио из његовог доба, такође (српским гласовима) изгурани Јаков на челу нам државе, ухвати нам муштулук како ћемо ускоро имати привилегију да у сулудој НАТО доктрини и пракси учествујемо са 5% националног дохотка!? Дупло и тродупло више од онога колико ћемо издвајати за здравство, школство, науку, пољопривреду… „Дала баба динар да се ухвати у коло, сад би дала три да из њега изађе”, као да опет чујем рођака Бела.
И као што нас, онда, Филип и његови уопште нијесу питали хоћемо ли се хватати у то коло, ни данас нас ни Јаков и његови ич не питају хоћемо ли да плаћамо „играњац”, а још мање одакле нам толике паре. Тим прије што све живо купујемо и увозимо, а, осим пустих обећања, ништа нити произвидимо, нити продајемо. Биће да је то још једно хватање сомова на бућкање, с тим да је „бућкање” непрекидно блебетање како само што нијесмо у ЕУ. А то „само што нијесмо” очигледно је скупље и више ас кошта него да јесмо. То бескрајно лагање, као што рече онај „трновац” из Новости, „личи на пут којег уопште нема, а на којем су свако мало наплатне рампе”! Додао бих још само да је најчешћа валута којом плаћамо на тим рампама – пузање.
Од Филипа до Јакова, од немила до недрага, све је јасније да смо, умјесто „слободне, независне, проевропске итд” државе добили државног патуљка којег уцјењује коме се надигне широм Европе. Државе које држе до себе, којима су њен и интерес њених држављана прије и изнад свега, знају гдје је и која је црвена линија иза које нема узмицања. И знају кад је вријеме да се повуче са заједничке пијанке да се не би платило и што се није попило. Држава попут, рецимо, Словеније, која већ најављује референдум не само око повећања стопе учешћа у НАТО трошковима већ и око самог чланства у тој алијанси.
