Промену од безбрижности ка безнадежности света у коме живимо, наш писац Никола Маловић маестрално слика у свом делу кроз постепену конверзију амбијента и атмосфере: од еуфорије, преко спокоја, затим немира, онда сете, потом страха, и коначно варљиве и често нереалне наде
Када се на самом крају прошлога миленијума ниоткуда појавио Никола Маловић као млади писац, одмах је постало изгледно да ће српска литература добити новог класног ствараоца. Овога пута аутора који једри медитеранским и бокељским водама унутар раскошног мора српске књижевности. Тако ће у Маловићевом стваралаштву његова Бока Которска бити центар универзума чија прашина садржи сваку планету и галаксију читавог космоса, као што је за Фокнера био округ Јокнапатофа и градић Џеферсон, као што Џојс никада литерарним стопалом није желео да прекорачи границе родног Даблина.
Међутим, било је у исто време и нечег космополитског у Маловићевим књигама смештеним унутар „најлепшег залива на свету“, али нечег што се налази супротно од глобалистичког и постмодерног, нечег што поништава застрашујућу униформност „корпорацијског комунизма“ и нечег што плеше по тактовима светске литературе.
Повратак Перасту
Роман Једро наде који је аутор писао у његовом Херцег Новом између 2009. и 2014. године, писан је у првом лицу једнине и претежно је наративне структуре. Ипак, Маловић је ђак класичних професора српске књижевности попут Иве Андрића, Меше Селимовића и Исидоре Секулић, али и писац који по узору на Џозефа Конрада трага за мрачним амбисом људске природе.
Зато аутор у овом роману повремено употребљава технику „тока свести“, понекад зачини радњу зрнима надреализма, а неретко и модернизмом. Тек понекад и на махове, аутор згушњава ток приповедања на „хандкеовски“ начин, градећи јединство тренутне радње, свести и подсвести главног јунака.
Фабула романа се укратко може препричати на следећи начин: Никола Смекија, наратор и главни лик у роману, модни индустријалац из Барија и власник бренда „Л` индустриа ди мода Смеццхиа“ који је постао светски симбол за плаво-белу морнарску мајицу, разведени католик пореклом из Боке Которске, одлучује да се једнога дана на позив градоначелнице врати из Италије у Пераст, град његових предака, да би тамо покренуо производњу морнарских мајица. Кроз роман све време провејава прича о овом најпознатијем дезену на свету, као и читав низ историјских података о настанку и животу овог неизоставног комада одеће скоро сваке морнарице на свету.
Маловић пише: „Морнарска мајица постала је свевременски траде марк. Била је модни и пословни хит, елементарни комад гардеробе сваког мушког ормана, јединица стила, комбинаторна нула, вертикала супериорна у односу на трендy врсте, поло мајице, мајице с В-изрезом, деколтеом, мајице с графиком, и оне спортске“. Иако се овај мотив провлачи кроз читаву структуру романа кроз професију главног јунака, и иако су многи окарактерисали овај роман као причу о „историјском развитку плаво-беле морнарске мајице која је на Медитерану много више од елементарног комада гардеробе“, суштина овог романа није концентрисана око ове тематике, али је она несумњиво његов важан концентрични прстен.
Пошто се Никола Смекија у Перасту заљубљује у мештанку Марију Вукасовић, директорку Музеја града Пераста, која му открива лепоте и тајне барока, ово дело се сигурно у неким тумачењима може сврстати и у топлу љубавну причу. Посебно ако се посматра сам крај романа када Никола и Марија сазнају да се из њихове везе рађа нови живот, супротстављен свету нуклеарног рата, космичке усамљености и мрачне природе човека.
Маловић је ванредни познавалац културе Медитерана и историје Бококоторског залива, живота у Боки крај мора и уз помоћ мора препуног богатства речи свих народа и религија, природе уз море и живота у самом мору. Он пише заводљивим, лаким и заносним стилом.
Све претходно упућује на закључак да је пред нама једна шарманта љубавна прича, зачињена историјом чувеног плаво-белог морнарског дезена, у којој се кроз векове преплићу госпарске, капетанске, пустоловске и рибарске судбине Бокеља. Лежерна и топла литература која зарања кроз повесне вирове, волшебно укрштајући људске судбине и као и све уз море и сунце, мирно као бонаца која опушта и одмара. Ипак, то је велика заблуда. Ово је литература сабијена око језгра религијског и конзервативног погледа на свет.
Заливски ритам
Једро наде је троделни роман, састављен од три приближно изједначене целине по обиму. Али, иако све ове три целине чине јединство радње и све три су подједнако прожете богатом историјом Боке Которске, разликују се по дубини урањања у амбис људске природе. Ову промену од безбрижности ка безнадежности света у коме живимо, Маловић маестрално слика кроз постепену конверзију амбијента и атмосфере у роману: од еуфорије, преко спокоја, затим немира, онда сете, потом страха, и коначно варљиве и често нереалне наде – симболично сабране у Једру.
Буквално од друге реченице у роману, аутор пише о нужности живота по диктату свевидеће технологије „Гугла“, о том новокомпонованом божанству насталом на софтверским мутацијама које надгледају сваки атом сваког појединачног човека и сваку честицу наше Планете. Гугл (Гоогле) и мај-фон (мyПхоне), без којих би у роману Никола Смекија изгубио сопствене координате, постали су у савремено доба много више од пуке технологије, постали су психологија просута кроз популарну културу.
Зато ће бити разумљиво што ће се ово Маловићево дело упоређивати, поред других чисто литералних остварења, и са неким дометима из популарне културе. Сетимо се драматуршког и атмосферског обрта из филма Никите Михалкова Варљиво сунце: када на почетку видимо романтичну и безбрижну земљу, осећамо спокој васељене и мир божје природе, чујемо жагор дечијег света – на крају, када људи од Бога преотму управљање светом, видимо само насиље и погром.
<
Сличну промену амбијента – само кроз више етапа – наслућујемо и у роману Једро наде. Прича клизи лагано као једро по морској површини, читалац осећа у ноздрвама благородни дах ветрића „бавижеле“ док га аутор води кроз богату историју Пераста и Боке, још од владавине Стефана Немање 1185. године, преко управе Млетачке Републике, до данас.
Упоредо са овим историјским излетима тече основна радња романа у којој пратимо путешествије перашког „Одисеја“ Николе Смекије: његов повратак у град предака и сусрет са поташтатицом (градоначелницом) Маријом Змајевић, одлазак у Бари на демонтирање његове модне индустрије, сусрет са Маријом Вукасовић и рађање њихове љубави – посебно сцену њихове ноћне пловидбе без весла удвоје под „метеорском кишом“ у заливу, незгоду због које Никола никада неће моћи да пресели своју модну индустрију у Пераст, његово упознавање са мештанима и властима Пераста, као и много историјских чињеница о настанку и развитку морнарских мајица које су биле примарни сведоци многих судбоносних битака – попут оне код Трафалгара.
Овај госпарски заливски ритам прати читаоца кроз први и други део књиге у коме је атмосфера обасјана медитеранским сунцем и умилном топлотом Јадрана. Онда долази трећи део, када почиње зима и када температура пада чак и до минус 10 степени и када и море леди. Долази зима која ће ледити срца читаоца попут дебелог слоја ледене коре по којој се у роману крећу Бокељи, и онда се дескриптивни амбијент полако и постојано мења.
Иако књига по логици ствари нема визуелну снагу филма, Маловић је успео да нам дочара скривеним видом сву трагедију ове симболичке промене: као у великом филму Никите Михалкова „Сунчаница“ у коме се романтични и колоритни свет царске Русије, одједном конвертује у сиви и сурови свет револуционарне Совјетије. И тада, у великом финалу Маловићевог дела, присећамо се свих наговештаја декаденције, посртања и неслободе које је аутор само танком четкицом осликао у прве две целине књиге.
Антрополошки песимизам
Мистични Пераст је микрокосмос овог романа. У њему видимо кроз слике прошлости које се као сумаглица над јутарњим заливом утапају у данашњицу, палате чувених перашких породица: Бујовић, Криловић, Лучић-Коловић, Висковић, Бронза, Смекија, Шестокриловић, Баловић, Вукасовић-Коловић, Змајевић…
Аутор нас ходом главног јунака пење кроз перашке улице-степеништа док са висине иза обале капетана Марка Мартиновића гледамо на острва-цркве „Госпа од Шкрпјела“ и „Свети Ђорђе“, као и на теснац Вериге. Пролазимо поред биста адмирала Руске морнарице Матије Змајевића, сликара Трипа Кокоље и капетана Марка Мартиновића који је обучавао поморству питомце руског цара Петра Великог.
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Међутим, савремени Пераст у роману Николе Маловића, иако смештан у данашњицу, није тако реалистично приказан као његова историја. Пераст је приказан као мистично место у коме је стало време за све изузев за софтверску технику. Град има у исто време и статус ренесансне млетачке паланке, и ретко насељеног и забитог брдско-морског села, и средњовековног града-државе, и симулакрума демократског полиса, и отцепљеног капетанског краљевства – да би на крају романа постао само пуко власништво корпорације феудалног Јевреја Адама Оза.
У њему се мешају два народа, мештани Бокељи (историјски католици, али Срби), и новопридошли Јевреји избегли од нових ратова и страхова од апокалипсе. Колико год да се Пераст чини усамљеним острвом у мору горуће светске историје, ово месташце као и суседни Котор од кога се политички и културолошки разликује, спада под „Уједињене земље“. У савременој политичкој идентификацији свакако најближа одредница за Уједињене земље би био „Колективни запад“.
Трећи део финалном обрадом боји читаву књигу, сврставајући је значајним обимом у дистопијску литературу, попут Орвела, Замјатина или Хакслија. Иако аутор насловљава дело по једру – симболу наде, иако је ова књига вапај за повратак људском и духовно-традиционалном, иако кроз радњу доминира упитност постојања идеје слободе у ери „дигиталног затвора“, иако је главни јунак Никола савремени Одисеј који путује кроз сопствени унутрашњи свет у потрази за смислом, иако непрестана борба за идентитско и духовно подвлачи сваку мисао овог дела, иако се роман завршава стварањем новог живота као нове наде – структурална идеја овог романа је заснована на конзервативној философији антрополошког песимизма.
Чак и поред хуманистичке мисије Николе Маловића који је ставио у наслов реч „нада“, трећа и кључна целина овог романа одише космичком сетом и безнадежним ништавилом људске судбине. Сенка судњег рата која је надвила планету, а која се само индиректно осећа у маленом Перасту, прекрила је својим црним слутњама читаво небо изнад Боке, спустивши га суморно и ниско испод границе наде.
И управо ће та сабласна техника довести људима антихриста преко неба, неба које ће премрежити у Ноћи хиљаду звезда никлованим релејима, антенама од инокса, оштрим ласерима, дигиталним сателитима, оптичким влакнима, кибернетским мрежама, алуминијумским честицама и лажним идолима.
Маловић пише: „У ноћи хиљаду звијезда хоће се по бијелом небу од вјетром растегнутих хемијских трагова као по платну – да пројектују слике и причине, свим народима истовремено, холограми, и фестивал утварах, сплетени уједно. Свети Јован Богослов говори у Откровењу 13,13. да ће антихрист чинити и да огањ силази с неба на земљу, пред људима. Свето писмо указује на то да ће се највеће од свих антихристових чуда догодити у ваздуху, и то као атак на чуло вида. Антихристова чудеса производиће спектакуларан, неодољиви утисак на све присутне, унаоколо капе небеске. Навикнути на режиран сваки дан, и тога ће дана људи помислити по својој сљепоћи да чуда која виде представљају пророковани други долазак Сина Божјег. А гледаће чудеса антихриста, и одушевљено, признаће га за бога“.
А небо осликано кроз атмосферу судњег рата у Маловићем роману и усамљени човек на планети, биће суморни као сваки страх и као свака медијска лаж, и као небо пред апокалипсу из филма „Интерстеллар“. Небо које ће затамнити нуклеарна печурка, након бомбе коју су бациле на самом крају романа „Уједињене земље“.
Надразумно стање вере
Адам Оз, феудални власник Пераста са титулом његовог Председника (нешто попут шеика у емиратском друштвеном уређењу), био би савремена представа дијаболичке традиције у српској литератури – човеколики ђаво из света бизниса и корпорација. Али овај човек који је у стању да непрестано мења идентитете и мимикрије попут сотоне – позајмљујући их од осталих људи у окружењу – своју ђавољу супериорност показује уз садејство са доминантном техником: он све види, све региструје и све памти: сваки додир, сваки осмех, сваку помисао; као и сваки лист и сваки плод наранџе са многобројних перашких стабала.
Он би био филмска верзија градоначелника Варлама Аравидзеа из Абуладзеовог филма „Покајање“. Као што антихристу доликује, Оз непрестано фалсификује Бога доводећи људе у заблуду: Оз жртвује свога сина – али не да кроз патњу откупи људске грехе него да их кроз сладострашће појача, он храни гладне Јевреје да би му били вернији робови, он се не одриче богатсва већ га као син корпорације непрестано увећава.
У свету литерарних поређења најближи би му био Мустафа Монд – светски управљач за западну Европу из Хакслијевог романа Врли нови свет. И Монд је апостол Једног народа који верује у Једну религију и живи у Једној држави, под Једном владом, на Једној планети, као што је и Адам Оз који у роману изговара следеће: „Да (…) морамо што је брже могуће да кренемо ка једној свјетској влади, једној свјетској религији, под једним свјетским вођом“.
Песимизам према људској природи не извире из ње „као такве“ или према њој као „самој од себе“ (као у примордијалној конзервативној философији), већ у њеној спрези са техником коју је створила да би се додворила сопственим слабостима. Техника је продрла у сваки атом човековог бића да би га одагнала од људског и слободног, чак и опустелом маленом заливском „граду палата и капетана“.
Атмосфера судњег рата која тескобно притиска читаоца у завршној целини романа, увелико подсећа на суморни амбијент Орвеловог романа 1984: медијско једноумље и бруталне лажи, неслобода и немаштина, бесмисао и ратни страхови. Заједничко са Замјатиновим романом Ми била би техника подигнута на ниво новог божанства, када престаје да буде добри слуга људи, већ постаје зли господар људског.
Иако су Пераст и Бока претежно кроз историју били католичке вероисповести, роман Николе Маловића је источно-православним рукописом исписао причу у „најлепшем заливу на свету“. Посебно се ова чињеница уочава на терену православне антиномије, када на вишем радоследу ствари нема закључених мисли и ригидних истина, већ када у исто време истина могу бити две противречја.
Ово надразумно стање вере у коме људска душа надраста људски разум, стање благодатног погледа на свет кроз љубав преко кога се једино може допрети до тајне Свете Тројице или двоприродног Сина, проткано је кроз читав наративни ток Маловићевог дела.
Никола Маловић на више места у роману наглашава историјску везу између Боке и православне Русије. Говорећи кроз уста главног јунака он каже да је парадоксално да су Бокељи пре упознали Русију него Србију, јер ипак: „Пераст је са Русијом, иако далеком, спојен морем“. На самом крају романа аутор пише: „Као дијете живо веровах гдје се уласком у цркву душа аутоматски конектује са Богом. На црквени се брод човјек може да укрца и оком“. Оком упртим у бескрајну земљу православних степа, којом је српски писац Никола Маловић тражио сопствени пут у литератури. „Чему вреди пут ако не води до цркве?“ – пита се последња реплика из поменутог филма „Покајање“.
