Пијем за земљу нашу у којој лежимо сви и за пјесме њене у којима живимо

Новогодишња балада

Мјесец кроз облаке што се роје
баци у собу свој мукли поглед
Шест прибира на столу стоје
И само један празан, проклет
То мој муж, и ја, и пријатељи
Дочекујемо Нову годину
Зашто су ми прсти крвави и црвени
И зашто осјећам отров у вину?
Домаћин, подигав пуну чашу –
Био је важан и тврд ко зид:
”Пијем за земљу рођену нашу
У којој лежимо сви!“

А мој друг погледа у мене
И, сјетивши се нечега живо
Узвикну: ”А ја – за пјесме њене
У којима сви живимо!”
А трећи, не знајући ништа од тога
Ни кога нема, ни ко оде
Уз исту мисао ухвати ми поглед
И прошапта: ”Морамо и за онога
Који би, да је жив, био овдје!

*