• Политика

Пицулине „европске муке“: Са четничким војводама се не улази у ЕУ, били они живи или не

12 сати ‎ ИН4С

Тонино Пицула

На путу еуроинтеграција Црна Гора није постигла оно што је могла и оцјењујем да се њено приближавање чланству у Европској унији одвија споријим темпом од декларисаног, оцијенио је у разговору за Побједу извјетилац Европског парламента за Србију, Тонино Пицула.

Он је казао да је много разлога због којих је Црна Гора пропустила да убрза ка Бриселу, а као кочницу види и ревизионистичке потезе у правцу рехабилитације ратних злочинаца.

Пицула истиче да је за државу кандидата за скорије чланство у ЕУ неопходно снажно супротстављање ревизионистичким агитаторима.

“То је важно јер такви дјелују против интереса црногорске државе. Са четничким војводама се не улази у ЕУ. Били они живи или не”, поручује саговорник Побједе.

За почетак да се осврнемо на увијек актуелне релације између Црне Горе и Хрватске и посљедње поруке званичног Загреба које су донекле охрабрујуће. Како мислите да ће се даље одвијати односи наше двије државе?

Очито се ових дана догађа тзв. тиха дипломатија иницирана од стране Црне Горе, која је и сама свјесна да погоршаним односима са Хрватском не може ни корак ближе ЕУ, него управо супротно.

Поздрављам, наравно, сваки покушај релаксирања односа, али биће то дуг пут јер штета причињена у протеклих неколико година није минорна. Ова задња провокација са значком је еклатантан примјер деструкције односа. Управо зато, сматрам да једнострани потези, али и провокативне изјаве праве велике проблеме Црној Гори и у потпуности су непотребни.

Око брода „Јадран“ сам своје рекао већ више пута. Сматрам да се ту актуелна власт у Црној Гори понијела некоректно и проблематично, уз пласирање таквих изјава. Премијер је наравно шеф те владе и он одлучује о политичким приоритетима државе, а ја вјерујем да би то и даље требали бити добросусједски односи и улазак у Европску унију.

Из ЕУ се у посљедње вријеме чују позитивни сигнали у виду изјава званичника да Црна Гора може ускоро постати чланица. Колико је то реално ако изблиза имамо прилику да видимо да су резултати испод задовољавајућег нивоа, о чему говори све лошији проценат испуњености обавеза из ЕУ агенде, као и знатно мањи износ новчаних средстава које је Црна Гора повукла из Плана раста усљед неиспуњавања задатака?

Комесарка за проширење Марта Кос је, претпостављам, хтјела почети свој мандат са оптимистичним и мотивационим политичким порукама, али на нама је да реално процијенимо стање ствари након годину дана новог мандата Европског парламента и Комисије.

Бојим се да Црна Гора није постигла оно што је могла и оцјењујем да се њено приближавање ЕУ одвија споријим темпом од декларисаног. На крају крајева, прије се говорило само о Црној Гори као предводнику политике проширења ЕУ, а сад се већ расправља о потенцијалном заједничком уласку Црне Горе и Албаније у ЕУ.

Дакле, о новом цоуплингу. Мислим да је Црна Гора пропустила велику прилику за бржи напредак у посљедњих пар година, највише због унутарполитичке ситуације, а што је велика штета.

Колико озбиљну кочницу на европском путу Црне Горе представља историјски ревизионизам који је свеприсутан, о чему нам говори слављење ратних злочинаца и подизање споменика истима?

То су апсолутно непотребни и штетни потези који подстичу политичку патологију, те једино производе иритације код сусједа и значајног дијела грађана сопствене државе. Такве провокације нису спонтане, то је свима јасно, и од њих се све црногорске проевропске политичке опције, као и укупна јавност, требају снажно оградити.

Супротстављање ревизионистичким агитаторима је важно јер такви дјелују против интереса црногорске државе. Са четничким војводама се не улази у ЕУ. Били они живи или не.

Погрешне политике, било да је ријеч о идентитетским питањима, провоцирањем сусједа или недостатку реформи свакако удаљавају Црну Гору од ЕУ. Да ли у свему томе премијер Спајић сноси одговорност и дјелује ли да он губи конце посљедњим (не)чињењима у контексту адекватне реакције, која би се могла огледати и у потезима у правцу реконструкције Владе?

Игре пријестола протеклих мјесеци у Црној Гори ми не уливају баш превише повјерења у успјешан наставак сарадње у оквиру тренутне владе. Питање је колико може бити ефикасна под све јачим притиском.

Очито је да неке политичке странке, дио владајуће коалиције, баш и немају улазак земље у ЕУ као први на листи приоритета. Не могу процијенити како ће се овдје поставити премијер Спајић. Оно што знам из прошлих ситуација, јесте да је обично покушавао склапати лоше компромисе.

Он, ако истински жели у ЕУ, не смије себи допустити да му коалициони партнери отворено или иза леђа опструирају или успоравају тај пут.

Како коментаришете ситуацију у сусједној Србији, и да ли дјелује да се режиму Александра Вучића полако ближи крај, када узмемо у обзир све оно што се дешава на улицама широм земље у посљедње вријеме, али и реакцију власти на то?

Прилике у Србији су изузетно проблематичне и све комплексније. Као извјеститељ ЕП-а пратим стање и изузетно сам забринут око могућег даљег заоштравања ситуације. Тешко ми је предвидјети како ће изгледати политичка јесен у Србији, поготово у вријеме прве годишњице пада надстрешнице жељезничке зграде у Новом Саду. Свједочимо дневној ескалацији насиља репресивног апарата Вучићевог режима над протестантима и наелектрисаној атмосфери све дубљих подјела у друштву.

Све то власт подстиче и својим медијским манипулацијама и неодговорним економским потезима, с примарним циљем да сачува доминацију у свим сферама. Сматрам да би нови, али свакако фер избори били оптимално рјешење изласка из овог непроглашеног ванредног стања, иако их је тешко замислити у оваквој токсичној атмосфери.

Вучић се недавно у Пекингу састао са Владимиром Путином. Говорио је том приликом о стратешком партнерству и о томе како ће Србија наставити да буде једина европска земља која није увела санкције Русији. Да ли је ово нови шамар Европи и порука да су у Бриселу немоћни да озбиљније дисциплинују лидера Србије и да ли ће се поново извући политички неокрзнут?

Предсједник Вучић је сада већ озбиљно компромитовани политичар, у којег су веома разочарани чак и неки његови бивши заговорници из Европске пучке странке. Тренутно је једино популаран код дијела политичара крајње деснице. А то нешто говори. Вучић покушава својим вањскополитичким излетима скренути пажњу од све тежих унутарполитичких проблема, уз већ виђене и сад већ излизане потезе балансирања између различитих политичких полова.

Нажалост, напредак Србије према ЕУ је никакав и у овим околностима ће такав и остати. Што се тиче Брисела, парадоксално је уводити 19 генерација санкција руском режиму, а игнорисати државу кандидаткињу за чланство у ЕУ чији шеф јавно одбија увођење санкција агресорским режиму.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: