Пет чињеница о Великој царској круни, најдрагоцјенијој инсигнији Романових

Направили су је Швајцарац и Француз који се нису подносили

Прijе Велике царске круне руски цареви су имали другу главну династичку инсигнију: Шапку Мономаха. Она је коришћена све док Катарина Велика, која је на власт дошла 1762. године, није одлучила да царске инсигније модернизује у складу са европском модом. Посао је повјерила дворском јувелиру Швајцарцу Георгу Екарту и мајстору за дијаманте Французу Жеремију Позјеу. Поставила је само један услов: како се не би мучила током 4-часовне церемоније, круна је трeбало да буде тешка највише 2 килограма.

Екарт и Позје су били супарници у послу и нису се подносили. За два и по мјесеца, колико су имали на располагању да направе државну инсигнију, Швајцарац је Катарини чак написао жалбу, наводећи да Французева скица подсјећа на православни храм. Он ју је „у гневу исцепао” и направио свој нацрт. Али Француз је у овом сукобу ипак тријумфовао, захваљајући добрим односима са Катарининим секретаром. Позје је царици лично испробао круну и осим погођене суме добио наградни бонус, док Екарт није добио чак ни договорени хонорар.

На глави су је носили једна царица и седам царева

Катаринина круна је постала трајна инсигнија. По наређењу њеног сина и наследника Павла I, одлучено је да се она више не раставља, већ да се само њен обод подешава према глави актуелног владара (што су могли да ураде само најискуснији дворски јувелири). Круну су носили само у посебним приликама: поводом празника, на пријемима и у дане жалости.

Осам чланова династије Романових носило је круну: Катарина II, Павле I, Петар III (посмртно крунисан), Александар I, Николај I, Александар II, Александар III и Николај II. У јавности круна је последњи пут ношена 1906. године на церемонији отварања прве Државне Думе.

Круну је на Западу покушао да прода „џелат” Романових

После убиства цара и његове породице многе драгоцјености су доспјеле у бољшевичке руке. За њих је основан Гохран, државни орган са задатком чувања сакупљених драгоцјености, као и њиховог „обезличавања” и „реализације”: камење су вадили из накита и покушавали да га продају у иностранству за кредите и лојалност. Начелник Златног одјељења Гохрана био је главни „џелат” царске породице Јаков Јуровски, човјек који је организовао погубљење и спаљивање тијела Романових.

Под руководством Јуровског, између осталог, одвијао се и покушај продаје круне. Али будућа продаја је одјекнула у међународној штампи и привукла велику пажњу јавности. Штампа је писала да су царски брилијанти умрљани крвљу. Негдје од 1934. године по личном наређењу Стаљина обустављена је продаја царских драгоцјености како се не би каљао углед партије. Комунисти нису гајили никакво поштовање према царској круни.

Круна има непроцјењиву вриједност

1920. године је процијењено да круна вриједи 52 милиона долара. У њу је уграђено преко пет хиљада драгуља укупне тежине 2.858 карата. Највећи камен је црвени спинел од скоро 400 карата.

1985. године круна је рестаурирана (после покушаја бољшевика да распродају драгоцјености није све камење било на мјесту), а указом из 1998. године постала је дио Дијамантског фонда Кремља. Тада је круна проглашена за непроцјењиву вриједност, што значи да је толико важна да се њена вриједност не може изразити новцем.

Круна има дупликат

Званично се сматра да круна никада није напустила Русију. 1991. године забрањено је да напушта чак и територију московског Кремља. То је могуће учинити само по личном указу предсједника Русије и само у крајњем случају (на примјер, у случају напада на Москву).

2012. године мајстори фабрике „Кристалл” у Смоленску (њих 60 на броју) направили су вјерну копију Велике царске круне. За разлику од оригинала, она има вриједност. Осигурана је на 100 милиона долара. 2015. године копија је понуђена на аукцији за 1 милијарду рубаља (15 милиона долара по тадашњем курсу), али купац се није нашао.

Извор: https://rs.rbth.com/istorija-rusije/86672-pet-cinjenica-o-ruskoj-carskoj-kruni