Pesnik, rodoljub, vitez, vladika…

U prvoj polovini 19. veka zemljom je hodao po mnogima najveći i najznačajniji pesnik u istoriji našeg naroda, veliki i nenadmašni Njegoš. U vremenu kada se srpski narod grčevito borio za svoju slobodu i opstanak, vekovima unazad imajući na plećima turski jaram pojavio se pesnik koji i do danas ostavlja utisak na ljude širom sveta koji se upoznaju sa njegovim stihovima. Šta je ono što je Njegoša u teškom vremenu u kom je živeo načinilo Njegošem kakvim ga mi poznajemo?

Njegoš je, to treba uvek imati na umu kada se govori o njemu, bio Episkop Crkve Božije. On je čovek koji je služio Liturgiju, koji je ispovedao, koji je služio sahrane i to, taj hrišćanski, bogoslužbeni, pogled na svet je nešto što je oblikovalo njegov doživljaj svega. Bezmalo u svakoj njegovoj misli se krije ukazivanje da je čovek biće koje se nalazi pred Bogom i biće koje uz pomoć Božiju vodi borbu sa stihijama tame. To da je on zapravo Vladika je ono bez čega nema pravog razumevanja Njegoševe poetike i Njegoševe političke borbe za slobodu svoga naroda i svoje vere. Duša je božanska iskra u nama govori Njegoš, koja nam sama po sebi daje dva svedočanstva; jedno o postojanju Boga, a drugo o besmrtnosti na koju je čovek prizvan. Bez tog odnosa sa Bogom Njegoša ne možemo razumeti.

U naše vreme vlada opšte mišljenje da težak i oskudan život predstavlja prepreku po kvalitet samog života. Sa druge strane Njegoš je govorio da težak i mukotrpan život kali čoveka, da ga čini hrabrijim i snažnijim, spremnijim da bolje odgovori na izazove. ,,Udar nađe iskru u kamenu“.  Ukoliko nema ,,životnih udara“, duša ostaje mutava, te ne može da svedoči ni o Bogu ni o sebi samoj. Strašni udar, pod kojim je Crna Gora oduvek stajala kao pod teškim čekićem, majstorski je kresao i držao neprestanu upaljenu ovu božansku iskru kod Srba Crnogoraca. Crna Gora do danas ne pamti da je postojao period bez ovih talasa i udara.

Poseban akcenat Njegoš je stavljao na stradanje. Pokušavao je da objasni da je stradanje poseta samog Boga u životu čovekovom. ,,Stradanje je najkraći put ka veri; umovanje čini taj put dužim, a materijalno blagostanje i ugodnost produžuju ga u nedogled. Vera u Boga i besmrtnost jeste dragocenost, te kao i  svaka dragocenost, pa ona bila i najmanja, ne dobija se lako“. Njegoš je održao i utvrdio nasleđenu veru mučnom borbom i stradanjem spolja i iznutra.  Istorija njegove duše to je istorija prave ljudske duše, koja se probija kroz mrak ka svetlosti, kroz zlo ka dobru, kroz bezumlje ka umnoj sili. On je uspeo da prođe sve muke svog života i da održi veru, okrepi i udubi. Sve što se oko njega dešavalo moglo ga je zbuniti i užasnuti, kao što bi mnoge, ali on je svojim smelim i zdravim duhom video da:

,,I cijeli ovi besporeci

Po poretku nekom sljeduju

Nad svom ovom grdnom mješavinom

Opet umna sila toržestvuje.“

Ta umna sila jeste Bog, Svedržitelj i Promislitelj, ,,Svevišnji Tvorac nepostižni“.

Posebna crta u karakteru velikog Njegoša jeste njegovo rodoljublje. Sa svake stranice njegovih dela svetli njegov duboki osećaj ljubavi prema svom narodu. Ta neizmerna ljubav donela mu je preteška stradanja ali ,,Što veća ljubav – to veće stradanje“ govori jedan otac Crkve. Brige i žalost za Crnom Gorom kao ljute zmije grizle su njegovu snažnu dušu i mladalačko telo. Bespokojstvo i strah od neizvesnosti pratili su ga dan i noć.

U naše vreme jedna reč je u velikoj meri zaboravljena, a to je reč viteštvo. Vitez u prošlim vremenima nije bio samo ratnik sa mnogo kilograma vojne opreme na sebi, vitez se najpre postajao u duši, a šta to znači govori nam upravo Njegoš u svom neprevaziđenom ,,Gorskom vijencu“. Viteštvo je ne boriti se sa slabim, ne tlačiti nego pomagati bednog, viteštvo je hrišćanski odnos prema drugom čoveku, viteštvo je biti gospodar svog jezika, viteštvo je i dobrota i svako drugo dobro delo. Nema dana, koji od čoveka ne traži viteštvo, kako u ratu tako i u miru. Niti ima živog čoveka kome se svakodnevno ne nameće prilika da se pokaže kao vitez bilo da se radi o bogatom ili siromahu, o onome koji radi ili koji ne radi, koji gubi ili koji dobija. Njegoševi junaci čak se i u šali pokazuju vitezovima. Vitez je čovek koji brani svoju veru i svoj rod od tiranije. U osnovi svih Njegoševih dela jeste viteštvo koje je on u sebi nosio još od malenih  nogu, pa kao vladika sve do kraja svog ovozemaljskog života. Njegoš je i ovaj život napustio kao vitez i kao Vladika. Jedan svedok opisuje poslednje časove zemaljskog života Njegoševog ovim rečima: ,,Bistra pamet nije ga nikada izdavala, i on se mirno ispovedi i pričesti, pa najposle s raširenim rukama, ove reči izgovori: Bože i Sveta Trojice, pomozi mi! Bože i Sveta Gospođo predajem ti na amanet sirotnu Crnu Goru! Sveti Arhanđele Mihailo primi moju grešnu dušu! I ispusti duh svoj.“

Đakon Mihajlo Živković

Ibarske Novosti – rubrika „Žički blagovesnik“

Izvor: Eparhija žička