Pesnik očaja i pesnik patnje – Rade Drainac: 143 godina od rođenja

Piše: Milica Kralj

Rade Drainac, obredni glasnik bola i protesta, nesagledanih vizija i košmara, veliki putnik, i bandit i pesnik, poslednji dekadent, zaboravljeni beskućnik, liliputanac u eksplozivu svetske poezije, nesrećni Ruđin, karnevalski princ , prijatelj što u srcu čuva orionska sazvežđa, pesnik krvave istine i čovekovog prava, pesnik bez nade, pesnik očaja i pesnik patnje…

Rade Drainac, pesnik koji se do zadnjeg damara svog patničkog bića raskalašno predao omamljujuće bezgraničnom carstvu one vrste opasne slobode koju je pružala poezija. Takva vrsta opasne slobode izražavala je nesputan život kroz varnice nadahnuća koje se nakon silovitog uzleta zgušnjavalo u pesmu klonuća, pesmu nemerljive patnje: Zadremao je stari svirač na bolesnoj vili i zadnji/ boem izišao iz kafane; / Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi. / O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane / Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!/ To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno/ plače noć da rasani, / Dani, moji dani, kao lišće razvejani.

Univerzalna i izuzetna meditacija o patnji jeste i Drainčeva pesma Klasične strofe- zapisao je Miodrag Pavlović u svojoj antologiji. Takve pesme, i kada možda ne spadaju u nekoliko najboljih pesama svoga jezika, svojim prusustvom menjaju nešto bitno u pesničkoj tradiciji: one uvećavaju njeno iskustvo i njenu ljudsku zrelost i potpunost doživljaja istorije. To viđenje zlih vetrova naše krvi moglo je biti napisano na svakom jeziku, njegove reference smeraju od Mikene do Troje, do da ga nežno nazovemo, « našeg» svetskog rata, ali činjenica da je ono izraženo pod našim nebom, donois novu oznaku u našoj poeziji.

Pesnik Rade Drainac ( pravo ime Radojko Jovanovć) rođen je 26. avgusta 1899. godine u selu Trbunju kod Blaca u Topličkom kraju. Osnovnu školu završio je u Blacu, prva tri razreda gimnazije u Kruševcu. Godine 1914. kao mnogi drugi pesnici tog vremena već je na frontu, kao dobrovoljac, a 1915. preko Kosova i Metohije, Skadra i Lješa u povlačenju sa srpskom vojskom stiže do San Đovanija.

Školovanje nastavlja u Nici i Parizu i u zemlju se vraća 1918. godine.

U teškim ratnim godinama osetio je stravičnu tragediju u kojoj se našao srpski narod i krvavu epopeju srpske vojske. U tom periodu se verovatno formiaralo jedno buntovničko, protestno shvatanje neshvatljivog užasa realnosti, košmarnog vremena koje će obeležiti i žigosati generacije generacije, a sav talog takvog iskustva kasnije će pretočiti u eksplozivne pesničke slike, koje vrve od senzacija velikog životnog posrnuća i društvene propasti.

Poeziju objavljuje u časopisu Epoha 1919. Prvu zbirkupesama Modre kiše objavljuje u Beogradu 1920. sa potpisom Rad. Jovanović. Godine 1922. pokreće časopis Hipnos i objavljuje program Hipnizma i prvi put se potpisuje kao Rade Drainac.

Najznačajnije su mu pesničke knjige Modri smeh, Erotikon, Bandit ili pesnik, Afroditinin vrt, Dah zemlje, roman Španski zid, knjiga eseja Osvrti, dnevnički zapisi Crni dani, koji su objavljeni posthumno.

Već prvom knjigom 1922. godine pesnik nagoveštava modernistu i boema čije će se shvatanje života kretati od pesimizma, toliko često ispoljenog kod čitave generacije naših pesnika, na čelu sa Pandurovićem i Disom, do nihilističkog odricanja od bilo kakvih ovozemaljskih vrednosti u zrelom pesničkom dobu: Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba, / na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve, / na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.

Njegovo buntovništvo izraslo je iz dramatičnog sukoba ideala i istine koju je život pružao, a samo je potencirano šklovanjem u Francuskoj, gde je doživeo svoj prvi susret sa poezijom francuskih modernista i ekspresionista i otuda se već u prvim njegovim stihovima susreću pomalo dramatična traganja za nepoznatim prostorima, naslućuju se prve varnice onog kasnijeg vagrometa od reči i slika, izrazite komponenete Apolinerove poezije.

Iz Drainčevog sveta poezije uzbuđeno izranja protest i bunt, ali više kao krik brodolomnika, nego revolucionarni poziv. U pesmi Čovek peva ilustruje svoj položaj u tom neprestanom okeanu mraka: Koračam neumorno svetom sa srcem kao rana/ i sa leđima punim noževa, / i gledam crnog gavrana, / kako na glavama prolaznika peva. / Pa šta? To je život, / izlomljena arija vetra u neprohodnoj šumi. / Daljine i širine odzvanjaju od bura, /na zenitu, obešen, visi užas.

Ovakvo viđenje sveta postaje osnovna pesnička preokupacija njegova., opredeljenje koje je često dobijalo dimenzije zaljubljenosti u svoju ličnu nesreću i njenog veličanja do tragike.

Još jedan „slovenski boem“ kako je Drainca nazvao Milan Bogdanović, isplovio je na mračnu pučinu beznađa, utopio svoju tugu u porugu i psovku, prkosno protestvujući i rugajući se mumicifiranom moralu jednog već neurasteničnog društva koje se po svom sopstvenom predvečerju puritasnski ljutilo na pesničkog bandita.

Nesređen život, skitanja, opijanja, nemaština, trenutni ljubavni obmanjujući zanosi, prezir prema ustaljenom, nametnutom licemernom moral sve to ga je izazivalo na nemilosrdan obračun – koji se sastojao u boemskom načinu života i pesmi koja je narušavala dotadašnja estetska merila. Vremenska kategorija budućnosti nije postojala je samo okrutna sadašnjost: Šta da se ostavi budućnosti sa takvih zaraznih obala!/ Kakav testament pesnik d a napiše?/ Zar očajanje zaveštati za hranu? / Suze sveta za buduće kristale?/ Crne horizonte za sutrašnja proleća?/
Duhom iznad nametnutih životnih okvira lutao od žene do žene u potrazi za ljubavlju, dajući im osećanja koja nije imao, a očekujući od njih duševno ispunjenje koje nije nalazio. Otuda njegovi bezobzirni stihovi, svedeni na puku telesnost, na zadovoljenje žudnje: Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet/ I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.

Bio je oženjen Darom Ristić, devojkom iz bogate tetovske hadžijske porodice, koja je zbog svog izabranika prekinula sve odnose sa svojom porodicom. Strasna romantična ljubav ubrzo se, nakon potrošenog miraza, pretvorila u bračnu katastrofu. Rade je napustio ženu i sve vreme provodio lutajući po kafanama. Kući je dolazio povremeno da se odmori. Njegova Dara « vitka, lepa i sentimentalna crnka» volela ga je i pored batina i uvreda koje je od njega dobijala. Davala mu je novac i trpela i njegova neverstva.

Lepoj Šapčanki Milici, Cici, koja je i sama bila nesrećno udata, a u koju se zaljubio prilikom susreta maja 1928. pisao je pisma o svom braku :“ Možda te interesuje kako živim? Glavno je da ne pijem i da ne idem noću po kafanama, Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći kad si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola. Tako bi se večno združili makar i u paklu, kao oni Danteovi ljubavnici – Paolo i Frančeska de Rimini. (… ) Daj mi malo nežnosti, malo tvog mirisnog daha! Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke, tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo. Ja želim da osetim kako ti drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči, kao se sva upijaš u mene kao neizlečena rana.“

Pri jednom do svojih tajnih odlazaka u Šabac, nazebao je i počeo da poboljeva.

I ova ljubav je prestala, a dešavale su se nove, kao i ljubav sa najvećom bugarskom pesnikinjom Jelisavetom Bagrjanom.

Tri najveće strasti

Njegove tri strasti: pisanje, piće i ljubavi bile su jedino čemu se bez ostataka predavao. Njegova sva imovina mogla je da stane u jedan kofer. Ono što mu je bilo potrebno uzimao je gde stigne a ako ni to nije mogao, stegao bi zube i trpeo. Čuvena pesma Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne označava celokupno njegovo postojanje i u fizičkom i u duhovnom traganju za onom zvezdom koja svetli kao rana i koja dodiruje najdublju suštinu samog njegovog bića.
Drugi svetski rat i mobilizacija 1941. godine zatekao ga je u zavičaju u Toplici. Sve što mu se dešava opisuje u denvničkimbeleškama pod nazivom Crni dani. U dnevniku opisuje svje poslednje dane, deobu naroda, prijatelje i neprijatlje, strahote novog rata čija ga je razorna moć nanovo vratila u mučno preživljene godine prvog sveskog rata.
A zavičaj se zaštitnički sklopio nad životom: Briga me što će ko o meni reći na kraju, / i koliko će se još uz moje ime prikačiti epiteta. / / Noćas sanjam kućicu u rodnom kraju, / nad kojom se u požar rasprslo milijarde kometa.// Zemljo rodna, moje najveće izdajstvo!/ Gluve šume, putevi i divlje cveće!/ Pokajnički skoro vam se vraćam da stišam pijanstvo / i da zaboravim azbuku koja me je dovela do nesreće.
Posle rata iznad njegove rodne kuće u Trbunju, u vinogradima, na padini jednog brega, iskopan je njegov dnevnik.

Tuberkuloza, žuta gošće srpske književnosti, kako su nazivali ovu opaku neizlečivu bolest, vratila mu se. Kratko se lečio u sanatorijumu na Ozrenu, nakon pogoršanja odatle je prebačen u Beograd, gde je i umro od krvoliptanja 1. maja 1943. godine « u gluho doba okupacije“ a njegova smrt ostaje gotovo nezabeležena.

U Nirvani, pesnik napisnaoj neposredno pred smrt ispisuje: Šumne noći ko javori sinji/ Tamom grobnom leže mi na dlanu./ Bolestan sm mnogo, mnogo. / Jedinu zvezdu u ovoj pustinji, / Vidim svoju ranu.

Posmrtni list sa rubrikama: mesto stanovanja i najbliži srodnici bio je popunjen sa: bez ulice i bez stana i bez bližih srodnika na sahrani. Troškove sahrane platili su njegovi prijatelji Časlav Nikitović, Dragi Marković, knjižar i Milan Jovanović Stratimirović.

Premoren od sudbinskih bolova, od puteva – ćorsokaka, od snova koji su se gubili u besmislu, od pasjeg živtoa i mračnih senki odasvud izgrcao je još samo :

Druže Drainče!

Zatvori prozor na srcu i na
mansardi,
Veliko jutro što odlazi sa umrljanom zorom kao
šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.