Perišić: Mržnja prema Srbima u BiH ne prestaje jer Bošnjaci kroz politiku realizuju svoje ratne ciljeve
1 min read
Foto: Slika ekrana
Piše: Srđan Perišić
Svedoci smo da su nedavni napadi na Srbe na sportskom turniru u Sarajevu, kao i uvredljivi napadi pojedinih imama Islamske zajednice, otvorili mnoga pitanja, ali najviše se izdvaja jedno – zašto je mržnja prema Srbima snažno prisutna u svim delovima bošnjačkog društva u Bosni i Hercegovini?
Odgovor na to pitanje je veoma kompleksan, ima svoj istorijski kontekst, a danas se ne može izdvojiti izvan političke stvarnosti u BiH. Mada, politički posmatrano današnja BiH je formirana Dejtonskim sporazumom sa ciljem ne samo da se sva tri naroda iskažu politički, pravno i kulturno već i da vremenom prestane mržnja koja je kulminirala u ratu 1992-1995. Međutim, jedna mržnja nije nestala – mržnja prema Srbima i srpskom identitetu?
Pođimo od političkog konteksta. Bosna i Hercegovina je višeetnička država složenog državnog uređenja (federativno-konfederativnog) koje je određeno Dejtonskim sporazumom 1995. godine. Dejton je tako Bosni i Hercegovini dao ustav uvažavajući tu činjenicu. Srbi svoju državnost iskazuju u okviru unitarne Republike Srpske, a Bošnjaci i Hrvati u okviru drugog entiteta koji je federativnog karaktera, tj. Federacije BiH. Zajedničke institucije na nivou BiH su rezultat konsenzusa ova dva eniteta i tri naroda.
Tako je to posmatrajući politički i pravni sistem BiH. On je, iako složen, veoma jasan i omogućava svim narodima da se očuvaju i razvijaju politički i kulturno. Zbog toga Srbi nisu protiv Dejtona. Takođe, u Srpskoj i među Srbima nema mržnje prema Bošnjacima i Hrvatima na sportskim priredbama, ni uopšte, u javnom prostoru, a srpski sveštenici ne propagiraju mržnju prema islamu. Kakda bi se to sučajno desilo – ekspresno bi dobili otkaz iz svešteničke službe Srpske crkve.
Posle Dejtona ostala je jedino mržnja prema Srbima.
Zašto i ko je za to odgovoran – jer, uvek iza mržnje postoje i subjekti koji su nosioci mržnje i njihova politika koja oblikuje mržnju.
Odgovor je očigledan. Politika bošnjačke elite nikada nije odustala od ratnih ciljeva iako je rat završen 1995. godine. Ratni ciljevi, usmereni na stvaranju unitarne Bosne i Hercegovine, kao države isključivo bošnjačkog naroda i njegove kulture, posle 1995. godine postali su mirnodopski politički ciljevi.
Ivo Andrić je o „zemlji mržnje“ znao sve.
Bošnjačka elita suštinski nikada nije prihvatila novi politički sistem BiH kreiran u Dejtonu. Nikada.
Na taj način, ona nije iz javnog prostora sklonila ni mržnju – koja je bila sastavni deo ratnih ciljeva, a danas je, dakle, deo politike. U tome je problem.
Nastavak rata drugim sredstvima je srž politike u Sarajevu, tako da mržnja, ne samo da nije nestala nego je dobila novi razvoj.
Još jedna činjenica pogoduje mržnji prema Srbima u BiH. To je strani, zapadni faktor. Oni su drugi subjekat koji stvara mržnju – glavni subjekat.
Bošnjačka elita nekako uvek, kroz istoriju, ima strane tutore, čiju politiku sprovodi. Kako to definisati ako ne kao antipolitiku, ili nepostojanje sopstvene politike.
Danas je to sprovođenje politike Zapada, oličene u SAD, Velikoj Britaniji, NATO-u i EU. Visoki predstavnici su neustavno menjali dejtonski karakter BiH, nametanjem zakona i rešenja koja su potpuno saglasna sa ratnim ciljevima bošnjačke strane. Takođe, na početku smenjivanja, a kasnije sankcije su u najvećoj meri bile prema srpskim političarima.
Srpska se 28 godina podrvrgava raznim pritiscima i rešenjima da odustane od dejtonskog sistema i sebe utopi u unitarnu BiH u kojoj dominantan bošnjački obrazac politike i kulture. Pri tome zapadni faktor, iz geopolitičkih razloga, za sve nevolje u BiH optužuje Srbe i Srpsku.
Banjaluka: Snaga 9. januara
Na taj način je Zapad je ne samo negovao tu mržnju prema Srbima, nego je i aktivno učestvovao u satanizaciji Republike Srpske, da je genocidna tvorevima, da nema pravo da proslavlja Dan svog stvaranja (9. januar), da je Srbi imaju samo BiH kao državu, itd. Dakle, ako je sarajevska, bošnjačka elita svojom politikom nastavila rat drugim (mirnodopskim) sredstvima i time mržnju zadržala kao gradivni elemenat, onda je Zapad (SAD i EU) tu mržnju podigao na evropski i geopolitički nivo.
Prema tome, nosioci mržnje prema Srbima u BiH su politike bošnjačke elite u Sarajevu, ali i Zapada, tako da su nedavni napadi na Srbe samo jedni u nizu primera koji će se, na žalost BiH i dobrih odnosa u regionu, gledati i narednih godina.
To i želi Zapad – večne konflikte gde će se oni javljati kao „pomiritelji“, a u stvari pravi dolivači ulja na vatru po sistemu „zavadi pa vladaj“.
Da je to tako vidi se i iz delovanja Denisa Bećirovića, člana Predsedništva BiH, koji je posetio sedište NATO-a na njihov poziv, i naravno tamo „udarao“ po Srpskoj i Rusiji. Izgovorio je sve ono što su mu NATO sagovornici i naručili. Upravo takva ne-politika Bećirovića, zagledanog u NATO, stvara mržnju, te nije ni čudo da se pojave imami „mrzitelji“, a u suštini osokoljeni svojim tutorima Amerikancima i EU – da po Srbima treba udarati, za sada mržnjom.
Na kraju ovog teksta, pitamo se: kako Srbi da se ponašaju u toj mržnji prema njima? Odgovor je jednostavan.
Srbi treba samo da neguju svoj kulturni i identitetski obrazac jer u njemu nema mržnje. S obzirom da se prava politika uvek konstituiše na idenitetu naroda, tako će srpska politika biti izraz srpskog identiteta. Mržnja ne može da stvara budućnost, već samo konflikt i stradanja.
Bošnjaci i njihova elita to nikako da shvate. Na svoju štetu.
