• Издвојено
• Колумне

Перестројка

1 min read

8 година ‎ Драган Бојовић

Политички наивни су они који вјерују да ће НАТО благонаклоно гледати на смјену диктаторског режима у Црној Гори.

„Почни са оним што је истинито, а не што је прихватљиво.“ Франц Кафка

Политички наивни су они који вјерују да ће НАТО благонаклоно гледати на смјену диктаторског режима у Црној Гори. То увјерење би можда било валидно прије неких тридесетак година, док је НАТО још номинално важио за одбрамбени савез који потенцира демократију, социо-економску стабилност, непромјенљивост граница и владавину права. У међувремену, видјели смо сувише бомби, крви и разорених држава да би сањали о НАТО еманципацији и експанзији демократских вриједности.

Данашњи НАТО занимају територије и ресурси, глобална доминација свијетом и у том свом новом освајачком походу тежи надасве да осигура безупитну кооперативност нација и држава. Овом, дакле, агресивном глобализму није уопште важан демократски, већ поданички капацитет носилаца власти, посебно у новопримљеним земљама тзв. источног блока које нико озбиљан не доживљава као суверене чланице алијансе, већ највише као протекторате или колоније западних центара моћи.

Зашто инсталирати нову вазалну власт, дакле трошити вријеме и ресурсе на додатне уцјене и притиске, ако на челним позицијама већ имате крајње корумпиране вазале који чак јавно чушкање и шамарање величају као сопствени маркетинг и промоцију?

А ту је и пароноидно, бајковито – толкиновски лансирана пропаганда западних служби о тзв. руској или, шире, источној пријетњи којој се малени црногорски Хобити на власти одлучно супротстављају. Можете ли замислити Мила као Фрода, а Миливоја (Катнића) као Пипина Тука како се уз помоћ Гандалфа (Бебе Поповића) храбро ослобађају „руског прстена.“ Негдје у Мордору. У „пламеном језеру.“ Између Србије и Албаније…

Додатан проблем је што ову кривотворену хобитску бајку прећутно подржава дио опозиције, НВО сектора и медијских посленика у Црној Гори. Јер им западни бајкописац још није одобрио да је проблематизују. Јер су свој „грађански“ ангажман и критицизам редуковали до граница које им исцртавају страни ментори.

Како, дакле, у тим условима говорити о смјењивости власти, о суверенитету државе и грађанина, о заштити државних интереса? Парадоксално, они који су најоданији послушници страних држава и раде у интересу тих држава, истовремено су најгласнији у оптужби других за издају националних интереса. У таквом, хегеловски речено, изокренутом свијету „ратници за мир“ проглашавају ратним злочинцима оне које су сами слали у погибију, лопови окривљују честите људе за крађу, ишчезава линија између савезника и противника, патриота и издајника. Али, док се код Хегела „изокретањем“ доспијева до истинске бити и суштине, наше изокретање нас води у тоталну безвриједност и голо ништа.

Како, дакле, у нашем ништавном неисторијском времену, јер „историја свијета је напредовање свијести о слободи“ (Хегел), иницирати дешавање историје и постати слободан? Протестима? Бојкотом? Опозиционим јединством?

У причи о Киклопу, Хомер у „Одисеји“ описује планетарну похлепу, глад и моћ гдје „разложно“ чудовиште очекује да Одисеј и његови другови спремно прихвате чињеницу да ће редом, један по један, бити поједени. Киклоп заправо од својих будућих жртава захтијева да разумију разлоге за то што слиједи, штавише да у том по њему логичном и неумитном току догађаја буду у датим околностима захвални и срећни што се тренутно не налазе у његовим чељустима, већ ће на ред доћи касније. Добар дио Одисејевих другова заиста кротко прихвата такву логику, надајући се да ће на крају ипак наћи уточиште, барем у Киклоповом топлом измету.

Да бисмо се избавили од тираније, морамо се најприје ријешити ове заробљене, учмале свијести, неосјетљиве на толике сигнале наступајуће пропасти. Треба устати у одбрану оних који ће данас бити поједени, јер сјутра ће доћи наш ред. Треба одбацити логику наметнутог поретка ствари.

Милов режим је довршио своју лажну државну перестројку (престројавање) – од Истока на Запад, стварајући неку врсту системског чудовишта, један комунистичко-капиталистички хибрид који нас, својом ендемском корупцијом и пљачком, уз демократски илузионизам и тобожње слободне изборе, прождире и убјеђује у немогућност промјена.

Црна Гора никад није била ропскија него што је данас. Без трунке суверенитета.

Да бисмо се као Одисеј вратили кући, свом историјском бићу, неопходно је довести до дјелатне спознаје једноставну истину, коју су изврсно познавали наши преци, да нам нико са стране неће даровати слободу, нити нам је „одобрити“, ако се сами за њу не изборимо. Демократија није дато, већ задато стање које непрестано треба задобијати. То подразумијева одбацивање међусобних предрасуда, суштинско опозиционо јединство и континуирану заједничку акцију која ће увјерити глобалне моћнике да смо зрели за транзицију из предполитичког у политичко друштво, из тираније у демократију.

Неопходно је, при том, од ропске послушности и беспоговорног извршавања заповијести доћи до позиције саговорника и партнера важних међународних адреса, дакле вратити изгубљени међународни углед који смо некад јунаштвом стицали.

Јер, свјетски поретци се мијењању. Стога је важно на вријеме уочити промјене, стећи уважавање и држати до себе. Како не би, препуштени Миловој перестројци, као пуки послушници без суверенитета, кротко завршили у остацима нечијег варења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: