Пејовић: Највеће проклетство народа – заборав ко су били Свети Петар, Његош и Карађорђе
Јово Пејовић
Пише: Јово Пејовић
Забринут због све чешћих дешавања у Црној Гори и региону гдје родитељи одузимају животе својој дјеци, дјеца својим родитељима, унучад бабама и ђедовима, браћа браћи, а појединци недужним грађанима, што је до скоро било незамисливо, један стални читалац мојих колумни ми је послао поруку сљедеће садржине: „Мора да смо нешто грдно згријешили, када смо заслужили да нам се све ово дешава.“ Ова порука ме је подсјетила на догађај из моје породице, када је брат ишао у смрт умјесто брата. Наиме, мој прађед Стево (тада је то било могуће) је пошао у рат да замијени млађега брата Бошка и погинуо у бици на Калиновику, 18. септембра 1914. године.
Постоје бројни примјери како су родитељи умирали од туге за својом дјецом, сестре за браћом или нудили своје животе као замјену за животе најближих, али мени је трајно остао урезан у сјећању један новијег датума, када је ђед од туге за унуком зарио себи нож у врат. Што се то промијенило у нашим животима да нам се све чешће дешавају овакве трагедије, тема је за изучавање од стране научне и стручне јавности. Оно што сам много пута чуо у народу је да постоји вјеровање да на овим нашим ужим и ширим просторима живимо са проклетствима која ће нас дуго пратити,ако се не дозовемо памети. У Законику Светог Петра Цетињског из 1803. године стоји да ће будући властодршци Црне Горе бити предати вјечном проклетству уколико се усуде да јавно или прикривено издају своју браћу и Исуса Христа. Проклетство које нас прогања због непоштовања посљедње жеље исказане непосредно пред смрт у Тестаменту Петра другог Петровића Његоша, цитирам:“То је моја потоња жеља, коју увас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ће те тако учињет, како ја хоћу, онда ћу вас оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
За некога ове клетве не значе ништа, али оне очигледно живе и њих се увијек подсјетимо када нас задесе несреће. Треће проклетство које ћу овом приликом поменути везано је за Србију и смрт Вожђа Карађорђа кога је у колиби у селу Радовању код Велике Плане у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године на превару убио Никола Новаковић по налогу Карађорђевих кумова Вујице Вулићевића и Милоша Обреновића. Прво убио па му осјекао главу коју је Милош Обреновић послао Султану у Цариград, а овај је истакао пред сарајем на бедему. Много пута сам чуо како се препричава народно вјеровање да међу Србима неће бити слоге док се Карађорђева глава не сахрани са његовим тијелом. Веза између Његоша и Карађорђа као двије највеће историјске личности времена у коме су живјели је исказана на величанствен начин у Његошевом епохалном дјелу Горски Вијенац у „Посвети праху Оца Србије.“ Но, нијесу ово једина проклетства са којима живимо. Има их сваким даном све више и по свему судећи без њих нећемо бити докле год будемо забијали главу у пијесак и одбијали да признамо сопствене грешке и очистимо душе од грехова које свако од нас носи у себи.
Ипак, највеће проклество које може задесити једну државу или народ је то када изгуби сјећање и дозволи себи да највећи број грађана не зна ко су били Свети Петар Цетињски, Његош и Карађорђе. Нобеловац Иво Андрић је у својим Знаковима поред пута записао:“Лијепо сте подијелили свијет. Све за вас, за вашу дјецу, за дјецу ваше дјеце и за ваше слуге. Добро сте подијелили свијет. Све што је свјетлости и љепоте узели сте за себе, а све што је мрака и тегобе оставили сте нама. Па сад се сви рађамо са јасно и неумољиво предодређеним судбинама, ви са свијетлим, а ми са тамним Добро сте подијелили свијет! Али ваша подјела је само грозна, а не вјечна. Сазреће гњев наш и биће зрело љето и опоро воће! Дјеца ваша ће се стидјети свога имена и одрицати богатства, јер ће им оно бити терет и пропаст.“ Чини ли вам се као да је ово написано данас, и да сте у њему препознали и људе и вријеме и гријехове и проклетства са којима живимо и која сваким даном стварамо? Црна Гора је деценијама талац незаситих задњица политичких елита које се грчевито боре да постану трајни власници њене имовине и наших живота.
У памети испод просјека не треба тражити формулу за излазак из живог блата у којем смо заробљени. Можда нам је суђено да још неко вријеме чекамо да сазримо и ми и вријеме у којем живимо прије него се појави неко ко зна када и како да се мијењамо.
Za tebe su Pejo svetinje bili Tito, Đilas, Rankovič Peko. Ne zaboravi.