Патриотизам на батерије: Диздар и Дураковић као мјерила правде

Ако је неко мислио да је правда у Босни и Херцеговини слободна од политичког утицаја, Ћамил Дураковић и Нерин Диздар су брзо разувјерили и најнаивније. Док се судска одлука против Милорада Додика још није ни охладила, ови самозвани чувари правде већ су пожурили да нам објасне њен „историјски значај“ и „неизбјежност“.

Дураковић, који са функције потпредсједника Републике Српске не пропушта прилику да омаловажава вољу српског народа, тако нам са висине поручује како је пресуда доказ да „нико није изнад државе БиХ“. Изгледа да су изнад ње само они који судове користе као инструмент политичке освете, док се институције проглашавају „независним“ само када пресуђују по вољи Сарајева.

Још упечатљивије је лицемјерје Нерина Диздара, федералног министра расељених особа и избјеглица, који позива на смиривање страсти и прихватање пресуде. Овај исти министар, који је својим поступцима често давао подршку наративима који Србе представљају као вјечите кривце, сада позива на „смиривање“ и „разумијевање“. Када би правосуђе било заиста независно, да ли би исто тако мирно прихватио одлуку која би била неповољна по политичке кругове којима он припада?

Тако смо, још једном, добили школски примјер селективне правде. Додик није осуђен зато што је прекршио закон, већ зато што је одбио диктате ОХР-а, који се представља као наддржавни ауторитет. Док се у Сарајеву слави „побједа институција“, институције Републике Српске се систематски поништавају и своде на пуку декорацију.

На крају, и Дураковић и Диздар, у својој борби за „европске вриједности“, не примјећују да управо они доприносе продубљивању подјела, свјесно игноришући да у БиХ не постоји једна истина – већ три. А њихова је, по свему судећи, увијек „најважнија“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: