• Насловна
• Поглед

Патријарх српски Гаврило: Разочарење у Енглезе и српску емиграцију, радикалне промјене личних планова

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Честе промјене мишљења владике Дионисија, контроверзно понашање, одрицање ранијих обећања, приговарање и натурање својих ставова, натјерали су патријарха Гаврила на радикалну промјену личних планова о будућности. Патријарх је, већ око 10. августа 1946, отишао у бању Карлове Вари, у Чехословачкој.

Патријарх Гаврило Дожић

(Патријарх српски Гаврило од надгледане слободе јануара 1945. до повратка у Патријаршију новембра 1946. године, четврти дио)

Пише: проф. др Вељко Ђурић Мишина

Напомена: текст је написан на основу малобројне литературе и прилично обимне архивске грађе коју сам прикупио и објавио под насловом Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године. Време патријарха Гаврила (1946–1950) и патријарха Викентија (1950–1958), Книн–Београд 2000-2002, стране 183–229. Посебно мјесто у грађи имају докумената из досијеа патријарха Гаврила, који се устројили припадници Њемачке безбједоносне службе 1941, а наставили 1945. године припадници разних дјелова Савезног министарства унутрашњих послова, а које сам добио од једног пријатеља Крсте Лековића, припадника Управе државне безбједности која се бавила Српском православном црквом.

Митрополит Јосиф написао је 27. новембра/10. децембра 1945. патријарху писмо и истакао проблеме у покушајима успостављања веза. На крају је поновио молбу Синода да се врати у Патријаршију.

За патријарха Гаврила били су заинтересовани и британски обавештајни официри из ОСС-а (Office of Strategic Services – Управа за стратешке студије). Тако је, у једном извјештају написаном средином јануара 1946. писало да је патријарх био разочаран стањем у српској емиграцији, да је полагао наде у краљевића Томислава Карађорђевића и обнову монархије.

Сматрао је да је британска влада занемарила југословенског краља и Србе посебно. По истом документу, није хтио да путује у Америку већ у Турску, у Цариград.

Повратак у Југославију представљао би пораз српске емиграције и политички успјех комунистичких власти. Истовремено, повратак би довео до смиривања у Србији где је власт још увијек доживљавала отпор. Наводно су комунисти све припремили за проглашење конфедерације Југославије и Бугарске. Као први корак, било би уједињење двије православне Цркве, Српске и Бугарске а њему, патријарху српском, понуђено би било да постане поглавар. Тај план подржавао је и Совјетски Савез јер га то још више учвршћује на Балкану.

Епископ Дионисије је још једном, 29. јула 1946, промијенио своје мишљење о доласку патријарховом у Америку. Овај пут понудио је, умјесто политичке борбе у расијању, организовање нове заграничне црквене организације у којом би на врху били патријарх и епископи изван Југославије.

У наставку предложио је да затраже помоћ од осталих православних Цркава, и желио напасти комунистичку политику према Цркви. На крају је истакао да патријархов план да отпутује у Грчку није добар и предложио Швајцарску. Нагласио је да ни пут у Америку није пожељан јер су тамо већ тројица епископа (далматински Иринеј, жички Николај и он, Дионисије, америчко-канадски).

Следећег дана, 30. јула 1946. године, владика је написао ново писмо патријарху у коме је навео бројне уопштене замјерке, али и оне лично упућене патријарху.

Честе промјене мишљења владике Дионисија, контроверзно понашање, одрицање ранијих обећања, приговарање и натурање својих ставова, натјерали су патријарха Гаврила на радикалну промјену личних планова о будућности. Патријарх је, већ око 10. августа 1946, отишао у бању Карлове Вари, у Чехословачкој.

Док је боравио у Риму, патријарх је добио два писма од митрополита Јосифа, али је размишљао да оде у Грчку. Стога је писао, на Васкрс 1946, „Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Атинском и Митрополиту Грчком, Регенту Краљевине Грчке“ Дамаскину тражећи помоћ у добијању грчке боравишне визе и смјештаја.

Навео је да за његов повратак у Југославију нема услова. Истога дана патријарх је написао писмо и „Његовом Блаженству, Архиепископу кентерберијском, примасу Англиканске цркве митроносном Господину Фишеру“ у коме исказао добре жеље за будућност.

На Васкрс 1946. написао је посланицу вјерницима у Југославији. Комунистичке власти је нису баш најбоље примиле што је имало за посљедицу одбијање давања улазне визе. Касније је, стога, морао да напише једну покајничку изјаву.

Патријарх је 3. маја 1946. писао Едварду Бенешу, предсједнику Републике Чехословачке и молио за дозволу боравка у некој од тамошњих бања.

Наставиће се…

Прочитајте још:

Патријарх српски Гаврило: Одбио сваки контакт и сусрет са папом Пијем XII

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: