Patrijarh Irinej: Ništa nam ne vredi ako nestajemo kao narod
Patrijarh srpski Irinej
Patrijarh SPC Irinej pozvao je u Božićnoj poslanici sve vernike da „budu jedno sa mnogostradalnim pravoslavnim srpskim narodom“ na Kosovu i Metohiji.
Kako je naveo, taj narod verno čuva i brani svaku stopu svete zemlje na KiM.
Napisao je i da su „Kosovo i Metohija naš Jerusalim, naša sveta zemlja“ koja „nam je, ne zaboravimo nikada, darovana od Gospoda kao večni zalog“.
U poslanici na sajtu SPC upozorio je da „ništa nam, draga deco duhovna, neće vredeti ni država, niti uređeni gradovi i sela, ni ekonomski napredak kome toliko težimo, niti sva dobra ovoga sveta, ako kao narod postepeno, ali sigurno nestajemo, tojest ako više umiremo nego što se rađamo“.
„Molimo se za sve ljude, a naročito za mlade, namučene strašnim porocima narkomanije, alkoholizma, razvrata, lenjosti, gneva, srebroljublja, zavisti, gordosti, neumerenosti, bezosećajnosti i svim drugim porocima koji, obećavajući prividnu radost, zapravo unižavaju bogoliko dostojanstvo čoveka i čine ga robom“, naveo je Irinej.
Ocenio je da se „u svetu zvecka oružje, sprovodi se nasilje nad pojedincima i narodima, vladaju nejednakost i socijalna nepravda, nevina deca su žrtve ratnih sukoba, različitih vrsta zloupotreba i gladi, nad kojim je svakodnevno nadvijena nuklearna pretnja“.
(Beta, Tanjug)
O tome da je Konstantin ustao na Likinija zbog hrišćana
Ta Likinijeva zlodela izazvala su veliki gnev kod Konstantina, i formalno prijateljstvo pretvori se u otvoreno neprijateljstvo, a iz toga proiziđe rat. Bitke su bile česte, kako one na kopnu, tako i one na moru. Na kraju, Konstantin pobedi Likinija kod Hristopolisa (Vitinskog), a to je jedan primorski gradić Halkidona. Konstantin je zarobio Likinija, ali se pokaza čovečan prema njemu jer ga nije hteo pogubiti, nego mu naredi da mirno živi u Solunu. Ali Likinije nije hteo da posluša, nego sakupi vojsku od mnogih varvara, i naumi da se osveti zbog toga što se smatrao poniženim. Kada je za sve to čuo Konstantin, on naredi da se Likinije ubije, i ta naredba bi izvršena. Sada je sva vlast bila u Konstantinovim rukama, i odmah poče raditi u korist hrišćana. Na taj način hrišćanstvo poče da se širi jer je bilo u miru, ali taj mir ubrzo bi narušen unutrašnjim prepirkama među hrišćanima. Šta se u stvari događalo, pokušaću da o tome kažem onoliko koliko je u mojoj moći.
Ako je nas Vucic Likijan ,a ima moc kao Konstantin,ali je jos i nevjernik,mnogo se na njegvu rijec, ili jos bolje reci , drzavnicku rijec, nebi oslanjao!
Kako je car Konstantin postao hrišćanin?
Kad je došlo do dogovora Dioklecijana i Maksimijana (koga su još zvali i Herkul), da odstupe od carske vlasti, i da stupe u red običnih građana, tada je njihov nekadašnji prijatelj i drug u upravljanju, po imenu Maksimijan (zvani još i Galerije), došao u Italiju da postavi dvojicu za kesare: Maksimina za istok, a Severa za Italiju. Međutim, pošto je car Konstacije umro 25. jula prve godine 271. olimpijade, u Britaniji bi za cara proglašen njegov sin Konstantin; dok u Rimu umesto da postane car, Maksentije (sin Herkula Maksimijana) postade tiranin, i to po navali pretorijanske vojske. Ovo nije bilo po volji Herkulu Maksimijanu, te on odluči da ponovo postane car, a da bi tu svoju nameru lakše sproveo u delo, naumi da ubije svoga sina Maksentija, ali vojska nije dopustila da se to sprovede u delo, te on nakon izvesnog vremena završi svoj vek u Tarsu (Kilikijskom). Kada je izdata naredba da se ubije Maksentije, tada Galerije Maksimin posla u Rim i kesara Severa, ali ovoga izneveri vojska, te poginu. Pre nego što će izdahnuti, Galerije Maksimijan postavi za cara Likinija, koji je bio iz Dakije, i već duže vremena drugovao sa Galerijem. Maksentije bi veoma žestok prema Rimljanima, i više je bio sklon tiraniji nego carevanju. Često je silovao žene plemića, naređivao ubistva, i činio još mnoštva raznih zala. Kada je za to saznao car Konstantin, on odluči da Rimljane oslobodi tiranije, i poče da smišlja način kako da ukloni tiranina. Dok je razmišljao o tome, na um mu dođe i ovakva misao: kakvog bi boga prizvao da mu pomogne da pobedi zlikovca? Pa onda reče u sebi: Dioklecijanova vojska poštovala je jelinske bogove, ali joj ovi ne pomogoše, a moj otac Konstacije prekinuo je sa jelinskom verom, pa je poživeo mnogo srećnije. Ovako su se ukrštale misli u njegovoj glavi dok je predvodio svoju armadu, a onda odjednom, on ugleda nešto čudesno i nešto što se rečima ne može opisati. Naime, bilo je negde oko podneva, i sunce je već počelo silaziti sa svog zenita, kada on spazi na nebu blještavi krst iznad koga je stajao natpis: „Ovim pobeđuj“. Car se uplaši, i ne verujući svojim očima, upita one koji su bili oko njega da li i oni vide ono šta vidi i on? Svi iz njegove pratnje rekoše da vide krst, i tada se on potpuno uveri u istinitost tog viđenja. Mimo toga, još iste noći, njemu se u snu javi sam Hristos, i zapovedi mu da načini isti onakav znak kakav je video na nebu, i da uvek bude uz njega kao znak pobede nad neprijateljima. Doživevši sve to, car zaista naredi da se načini barjak koji je imao oblik krsta, i on se i danas čuva u carskom dvoru, a sve to ga još više učvrsti u tome da izvrši ono šta je naumio. U bitku sa neprijateljem uđe u blizini Rima, preciznije, u blizini Mulvijskog mosta, i tamo pobedi neprijatelja. Maksentije tom prilikom pogibe u reci. To se dogodilo sedme godine (Konstantinove) vladavine, a u isto vreme na istoku je vladao Likinije, koji se isto nazivao carem, kao i Konstantin, i koji je imao za ženu rođenu sestru cara Konstantina.
Zbog silnih dobara koja mu Bog učini, Konstantin se pokaza veoma zahvalnim. Pre svega, on naredi da se prekinu progoni hrišćana, da se oslobode mnogi zatočenici, a one koji behu prognani, pozva nazad i svima povrati njihova imanja koja je zaplenila država. Pored toga on svojski poče da gradi i da obnavlja porušene crkve, i to je činio iz srca. U isto vreme, u Saloni (u Dalmaciji), umro je Dioklecijan, koji je tamo živeo kao običan građanin.
Kako je došlo do toga da Likinije progoni hrišćane i pored toga što je Konstantin stao u odbranu hrišćanstva?
Car Konstantin verovao je, i njegove misli su često bile upućene Hristu, pa je stoga i svoja dela činio kao hrišćanin. Podizao je crkve i ukrašavao ih je skupocenim stvarima, dok je istovremeno uništavao paganske zgrade u kojima su se obožavali idoli. Ali, njegov drug po carskoj vlasti, Likinije, napojen neznabožačkim razmišljanjem, mrzeo je hrišćane, mada ih ipak nije smeo otvoreno progoniti u velikim razmerama, jer se plašio Konstantina, pa je zbog toga smišljao tajne planove kako da ih uništi. Ponekad se događalo da stupi u otvorenu borbu sa hrišćanima, ali to nije bio progon većih razmera. Jednostavno rečeno, Likinije se Konstantinu pokazivao kao dobar i uslužan, a zapravo njegov stav je bio sasvim drugačiji. Tako je i došlo do toga da Likinije izda naredbu da se episkopi ne smeju sastajati sa Jelinima, da hrišćanstvo ne bi nastavilo da se širi, i na taj način, on je nastavio jednu drugačiju vrstu progona, jer one koji su se oglušili o njegovu naredbu on je kažnjavao, i oni su bivali oštećeni i telom i imanjem.
…“Ko ste vi, pitala sam ih uzbuđeno.
– Mi smo, ne tako davno, bili deo stvarnosti tvojih dedova i roditelja, koji su nas se, zavedeni crvenom svetlošću sa Istoka, odrekli iz straha da će ih njihova nova majčica pretvoriti u žabe krastače i razbacati po okolnim lokvanjima.
A onda je prekrasni veliki labud spustio tužno glavu na moj dlan i odjednom ugledah pred sobom ogromnog starca s predivnim belim uvojcima ispod kojih su blistala dva izvorčića. Zadivljeno sam ga posmatrala dok mi je skoro šapatom govorio: „Srećan sam što si me vratila tamo odakle su hteli da me proteraju.“
– Odakle su hteli da Vas proteraju, Vas tako veličanstvenog i nežnog?
– Iz istorije mog napaćenog srpskog naroda, za koji sam se borio i disao 88 godina. Moj blagorodni učenik episkop Nikolaj Velimirović nazvao me je „Anđelom Božjim za Južnu Srbiju“ i ja sam saznavši da je moja Južna Srbija ponovo u kandžama Arnauta, tih večito razjarenih zveri, krenuo u osinjak na večnu stražu.
– A ko je ovaj drugi labud iza Vas?
– To je carica budućih novih života i ona sa mnom žurno hita put juga Srbije.
– A kako da znam da ste Vi stvarno taj „Anđeo Božji za Južnu Srbiju“?
– Jednostavno, zaviri malo u biblioteku naše Patrijaršije, u Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, u Arhiv Jugoslavije, u Arhiv Srbije, u Arhiv Kosova i Metohije (ako ga šiptarski teroristi nisu odavno već spalili), u Arhiv Ministarstva inostranih poslova, u Arhiv Ministarstava prosvete, u „Amerikanski srbobran“ i „Slobodu“ (Liberty) i videćeš da govorim istinu.
– A carica koja je sa Vama, ko će mi reći ko je ona u stvari?
– Hiljade davno rođenih beba, koje sada već imaju na hiljade svojih unučića, i dvorac koji je s mukom zidala godinama u Višegradskoj 26 u Beogradu i poneki preostali stanovnik tog dvorca iz njenog vremena.
Kao omađijana krenula sam da istražujem, da proveravam istinitost reči prelepog starca. I kada sam otkrila da je sve baš onako kako mi je govorio, osećala sam se postiđenom i uvređenom zbog svojih neverovanja i neznanja. Zbog svega toga odlučila sam da napišem priču o ova dva predivna labuda, koji su u traganju za lepšom budućnošću svog srpskog naroda nestali u sećanju mojih predaka, kojih se sada stidim i na koje sam beskrajno ljuta, jer su mi uskratili saznanje o postojanju ovih velikana kojima se nekada merila vrednost svega što je krasilo moj hrabri srpski narod.
Rešila sam da tragam za njihovim izgubljenim snovima i svim našim „biserima rasutim po celom svetu“, moleći Boga da nam ih vrati u našu stvarnost, koja će bez njih ostati zauvek sumorna, baš kao reka u kojoj nestaje boja smaragda…“
+PESMA HRISTU,Jovan Dučić
Ti ćeš ostati samac na jezeru na kojem si propovedao ubogim ribarima
da je sreća u sirotinji a spas u ljubavi. Nestaće hrišćana na zemlji. Tvoje se ime neće
više izgovarati po crkvama niti će te ko za što moliti. Od istoka do zapada pevaće
horovi novom sinu nebeskom koji će doneti drugu istinu za druge ljude.
Ali ti ćeš ostati i kad hrišćani budu nestali sa zemlje. I kad izraste trnje
na putevima svih tvojih mučenika, ti ćeš jedini živeti, plavokosi i ljupki
mladiću, jer si prvi ukazivao na puteve srca kao na puteve božje.
Ostaćeš, ali videvši da je evanđelje bilo nedovoljno. Jer nije Bog za ljude u
postignutoj istini nego u večitom traženju. Tebe će svi napustiti jer si verovao da
si ga našao. Bog je strašan samo u slutnji i neizmeran samo u očekivanju.
I kad te se svi ljudi budu odrekli, i kada te još jednom budu svi ismejali,
ostaće još pesnici da ti se dive. I večita Magdalena brisaće i dalje svojim kosama
tvoje krvave noge. Jer će ostati u pameti samo ono što je ostalo u ljudskom srcu.
Ti si svojom istinom samo ograničio nešto što je neograničeno; i govorio
što je neizrecivo. Ali si svojim ranama pokazao ono što je božansko u čoveku. i zato,
iako nisi otkrio Boga, ti si ga posvedočio.
+ČOVEK GOVORI BOGU, Duka
Znam da si skriven u morima sjanja.
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.
Jedino ti si što je proturečno —
Kad si u srcu da nisi u svesti…
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!
Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak — je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?
Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.
Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe —
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.
Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.
https://srpskaistorija.wordpress.com/author/srpskaistorija/page/57/
Ako se ovaj srpski patrijarh u Peć ne vrati, ostaće zapamćen kao patrijarh pod kojim je Stara Srbija pala u novo agarjansko ropstvo bez ikakvog realnog protivljenja Srpske Crkve, osim praznih riječi, uz svesrdnu saradnju sa NATOokupatorima na Kosmetu i natistima širom Balkana i svijeta, i kao patrijarh čijom je mlakošću i nedjelanjem zapečaćeno nestajanje Srba…
Vaša Svetosti, za riječi koje ste uputili nama u cilju odbrane našeg pamćenja i postojanja Svete zemlje Kosova i Metohije potrebno je da se Vi sa cjelokupnim Sinodom naše crkve preselite u Pećku patrijaršiju čime bi ste i čitavom svijetu dali do znanja da je ta Sveta naša zemlja naš Jerusalim i tim činom pomogli našoj braći da nijesu ostavljeni na milost i memilost krvnicima a ujedno olakšali nesebičnu pomoć Ruske federacije u UN koja nas bratski štiti od zla. Samo ćete tako doprinijeti rješavanju tog pitanja.