Pastirska psihologija kao izazov savremenoj psihologiji po učenju Pavla Evdokimova o Jungu

Piše: Marija Veselinović

Psihologija danas nudi razne metode za razumevanje i lečenje ljudske duše, oslanjajući se uglavnom na naučna istraživanja i empirijske podatke. Ona nastoji da pronikne u složene mehanizme psihe, otkrivajući uzroke psiholoških poremećaja, obrazaca ponašanja i načina na koje nesvesni sadržaji oblikuju čovekovu svest. Savremena terapija teži ravnoteži unutrašnjih konflikata, pronalaženju autentičnosti i samospoznaji, ali ostaje u granicama psihološkog, ne dosežući dimenziju ontološkog preobražaja.

Iz perspektive pravoslavne duhovnosti, čovek nije samo psihološko već i duhovno biće, stvoreno po liku i podobiju Božijem, sa konačnim prizvanjem ka oboženju. Zato se postavlja pitanje – Može li se istinsko isceljenje postići unutar okvira humanističke psihologije, ako ono ne uzima u obzir tajnu čovekove bogolikosti? Da li su psihološki pristupi koji se oslanjaju na analizu i integraciju ličnosti dovoljni za celosno isceljenje duše, ili se ono može postići tek kada se čovek preobrazi kroz odnos sa Bogom?
Upravo u tom kontekstu, dubinska psihologija Karla Gustava Junga predstavlja jedan značajan pokušaj razumevanja unutrašnjeg sveta čoveka. Jungova misao proširuje granice psihologije jer u psihi prepoznaje dublje sadržaje koji su mitološki, simbolički i, u izvesnom smislu, duhovni. On otkriva u čoveku arhetipske strukture, kolektivno nesvesno i religiozne motive koji nisu samo individualni već i utkani u samu prirodu ljudske psihe. U tom smislu, njegova psihologija izlazi iz uskog okvira naučne empirike i otvara prostor za razumevanje mističkog, ali, ipak, ostaje u granicama simboličkog tumačenja, ne dopirući do ontološke stvarnosti duhovnog preobražaja.
Otuda pastirska psihologija, kao pristup koji obuhvata i psihološke i duhovne aspekte ličnosti, prevazilazi Jungov model. Ona ne teži samo integraciji čovekovih unutrašnjih aspekata već i njihovom očišćenju i preobražaju kroz iskustvo žive vere. Dok dubinska psihologija istražuje religijske predstave kao arhetipske manifestacije nesvesnog, pastirska psihologija svedoči da je duhovna realnost mnogo više od psihološkog fenomena – ona je stvarno prisustvo Božije u životu čoveka, kroz koje se ostvaruje istinska celovitost ličnosti.
Jungova analiza psihe dovela ga je do otkrića arhetipova, kolektivnog nesvesnog i procesa individuacije – fenomena koji ukazuju na to da čovek u sebi nosi drevne simboličke strukture koje oblikuju njegov život. Arhetipovi, kako ih je on video, nisu puki proizvodi individualnog iskustva, već univerzalne, urođene matrice koje se manifestuju u snovima, mitologiji, umetnosti i religiji. One predstavljaju duboke obrasce koji određuju čovekovu psihološku realnost i njegovu potragu za smislom. Upravo tu Jung prepoznaje religiozne motive kao elemente kolektivnog nesvesnog koji se javljaju u različitim kulturama kroz slične simbole – arhetip Velikog Majčinskog, Senke, Božanskog Deteta, Žrtvovanog Boga.
Njegova psihologija uvodi u prostor unutrašnjeg iskustva, pružajući čoveku metode za razumevanje sopstvene duše kroz analizu mitoloških i religioznih simbola. Ona nudi put ka celovitosti ličnosti, nastojeći da integriše suprotstavljene aspekte psihe i time dovede čoveka do unutrašnjeg sklada. Posebno je značajan proces individuacije, koji Jung opisuje kao put ka celokupnosti bića, kroz prihvatanje, integraciju i osvešćivanje različitih nesvesnih sadržaja ličnosti.
Međutim, iako se Jungova psihologija približava duhovnoj dimenziji ljudske prirode, ona ostaje unutar okvira psihološke integracije, bez prodora u ontološku stvarnost preobražaja ličnosti. Njegov sistem, uprkos naglašenoj simboličkoj povezanosti sa religijskim iskustvom, religiju ipak tretira kao psihološki fenomen – ne kao ontološku činjenicu, već kao mehanizam samoostvarenja ličnosti. On ne dovodi u pitanje realnost Božanskog kao postojeće, transcendentne istine, već ga smešta u domen nesvesnog. U tom smislu, Bog u Jungovoj misli nije ličnosno Biće sa kojim čovek stupa u odnos ljubavi i zajedništva, već arhetipska struktura koja proističe iz dubina psihe i simbolizuje čovečiju unutrašnju potragu za punoćom.
Takav pristup ostaje zarobljen u antropocentričnom okviru jer se čitav duhovni život tumači kao proces koji se dešava unutar čovekove psihe, a ne kao stvarno učešće u božanskoj stvarnosti. Iz perspektive pravoslavnog bogoslovlja, ovo predstavlja značajno ograničenje. Čovek ne teži samo integraciji različitih delova svoje psihe već teži i preobražaju – ne samo prihvatanju sopstvene senke već njenom očišćenju, ne samo sagledavanju arhetipova već prevazilaženju njihove simbolike kroz stvarni odnos sa Bogom. Dok Jung ostaje unutar granica psihološkog razvoja, pravoslavna duhovnost ide dalje, nudeći stvarnu metanoju – preobražaj u svetlosti blagodati.
Jungovo razumevanje religije kao psihološkog fenomena lišava je njene pune stvarnosti. Simboli koje on proučava jesu delimični odraz duhovnih istina, ali oni sami po sebi nisu dovoljni za spasenje čoveka. Istinska celovitost ličnosti ne postiže se samo samospoznajom već ontološkim preobražajem, kroz koji čovek prestaje da bude samo psihološko biće i postaje nova ličnost u Hristu.
Pastirska psihologija, duboko ukorenjena u pravoslavnoj duhovnosti, ne zaustavlja se na analizi psiholoških stanja, već teži isceljenju kroz preobražaj ličnosti u svetlosti iskustva Crkve. Ona ne posmatra čoveka kao samorazvojni projekat koji se završava unutrašnjom harmonizacijom, već kao biće pozvano na prevazilaženje sebe kroz pokajanje i blagodatnu promenu. U njenom središtu nije samo psihološka integracija već preobražaj srca i celokupne ličnosti.
Pokajanje, kao suštinska promena uma, nije samo prihvatanje senke ili nesvesnih aspekata ličnosti već istinsko umiranje starom „ja” i rađanje nove ličnosti u Hristu. Sveti apostol Pavle ističe: „Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem” (Rimljanima 6: 11). Ovaj proces podrazumeva duboku unutrašnju transformaciju koja prevazilazi puku psihološku analizu i vodi ka duhovnom preporodu.
Liturgija u pravoslavnoj tradiciji nije samo ritual koji služi psihološkoj ravnoteži već realno učestvovanje u novom životu i zajednici sa Bogom. Sveti Irinej Lionski naglašava: „Naše učenje je saglasno sa Evharistijom, i Evharistija potvrđuje naše učenje” (Protiv jeresi, knjiga 4, glava 18, odeljak 5). Kroz liturgijsko učešće, vernici ne samo da simbolično obeležavaju duhovne istine već stvarno učestvuju u tajni spasenja i preobražaja, doživljavajući prisustvo Božije blagodati, koja isceljuje i osvećuje.
Asketika, kao sastavni deo pastirske psihologije, nije sredstvo za prihvatanje ili integraciju podsvesnih sadržaja, već prostor očišćenja i oslobođenja od unutrašnjih okova palog sveta. Sveti Isak Sirin u svojim delima ističe da je istinska askeza put ka sticanju Duha Svetoga i preobražaju celokupne ličnosti (Slova podvižnička, slovo 1). Ovaj podvig nije usmeren samo na psihološku ravnotežu, već na duboko duhovno očišćenje i sjedinjenje sa Bogom, što dovodi do istinske slobode i celovitosti ličnosti.
Karl Gustav Jung je u svojim istraživanjima naslutio duhovne dubine ljudske psihe, ali je ostao na nivou simbolike, nesposoban da zakorači u stvarnu ontologiju spasenja. Njegova misao predstavlja jedan oblik duhovnog bogotraženja, ali bez pune svetlosti koja dolazi iz iskustva Crkve. Ona ostaje u okvirima čovečijih psiholoških procesa, bez preobražajne sile koja može dovesti do stvarnog isceljenja i oboženja.
U tom smislu, pastirska psihologija nudi dublji i sveobuhvatniji odgovor jer ne leči samo unutrašnje rascepe i konflikte već čoveka vodi ka njegovoj istinskoj sudbini – oboženju. Ona ne nudi samo tehnike i metode za psihološku integraciju već vraća ljudskoj duši njenu pravu prirodu, preobraženu u Bogu. Sveti Atanasije Veliki kaže: „Bog je postao čovek da bi čovek postao bog” (O očovečenju Logosa, 54, 3), ukazujući na krajnji cilj ljudskog postojanja – oboženje kroz zajednicu sa Hristom.
Dok savremena psihologija nastoji da razume čoveka iznutra, pastirska psihologija ga poziva da se uzdigne iznad sebe, prevazilazeći svoje palosti i ograničenja. Ona ne teži samo harmoniji i ravnoteži već stvarnoj promeni, onom trenutku kada čovek prestaje da bude odraz svojih arhetipova i postaje ono za šta je stvoren – novo biće u Hristu. Sveti apostol Pavle podseća: „Ako je ko u Hristu, nova je tvar; staro prođe, gle, sve novo postade” (2. Korinćanima 5: 17). Ovaj poziv na preobražaj prevazilazi okvire psihološke analize i uvodi u tajnu novog života u Bogu, gde čovek nalazi svoje istinsko ispunjenje i smisao.
Pastirska psihologija, dakle, ne samo da prepoznaje dubine ljudske psihe već i ukazuje na put ka njenom preobražaju kroz učešće u životu Crkve i zajednicu sa Bogom. Ona integriše psihološke i duhovne aspekte ličnosti, vodeći čoveka ka istinskom isceljenju i oboženju, što predstavlja krajnji cilj ljudskog postojanja.
Ali ako savremena psihologija zaista teži celokupnom razumevanju čoveka, onda mora priznati svoju najveću granicu – činjenicu da bez Boga nema istinskog isceljenja, već samo beskrajnog kruženja oko sopstvenih senki. Jer šta je psihologija koja odbacuje transcendentno, ako ne samo umetnina ogledala u kome čovek nikada ne vidi svoj pravi lik?