Пише: Јован Лакићевић
Не дешава ми се баш често нешто што ми се управо десило: да потпуно омашим у неким претпоставкама кад је у питању геополитика!
Када је недавно Предсједник Србије, некако узгред, без објашњења, поменуо „могућност корекције неких националних приоритета“, пожурио сам да закључим како је, можда, ријеч омконачном напуштању нашег „европског пута, без алтернативе“! Рекао сам, отприлике, да би Србија тамо стигла кад Уније више не буде…
Испоставило се да сам се као грађанин, па и новинар, прерано обрадовао, да сам испао -потпуна незналица! Добро, деси се и тако нешто живом човјеку.
Али, да ће наш пријеки пут до Брисела ићи преко Париза, заиста нијесам ни слутио! Схватио сам, коначно, изузимајући неко давнашње, десетогодишње искуство у „једноумљу“, зашто нијесам остао политичар, него сам се вратио новинарском занату.
Озбиљни политичари обично „ имају визију“, која код новинара, као што је видљиво из мог случаја, није, уопште, обавезна!
Све у свему, оно што се управо догађало у Јелисејској Палати, за многе је, па и за мене, било потпуно изненађење.
Ако се изузме нека врста беспотребне снисходљивости, с наше стране ,исказане у неколико детаља, све остало је имало обиљежје значајног политичког догађаја.
Рекох већ да за лична снебивања није било разлога, јер на тренутном политичком тржишту, да до краја упростим ствари, предсједник Србије стоји много боље од свог домаћина. И кад је у питању сопствено бирачко тијело, а и тзв међународни углед.
Из неког неутралног угла гледано, велико је питање ко је коме, овим за многе изненадним сусретом, учинио част.
Што се, пак, тиче неких других мјерила, економске и друге користи, није тешко погодити ко ће од париских сусрета имати више вајде. А ријеч је о озбиљним финансијски и пословним аранжманима на више колосјека. Овога пута изоставио бих и куповину „рафала“ , и градњу метроа и подизање нуклеарних електрана… за шта ће бити потребне милијарде еура(позајмљених)… и како се у неке преговоре ушло, како неки злобници кажу, мимо Устава.
Да смо у неким бољим , мирнијим, давно заборављеним временима, ови разговори и наговијештени аранжмани, били би разлог, ако не баш за радост, оно за неку врсту благог задовољства. Овако…
Спадам у оне који вјерују да лична пријатељства и блиски односи међу лидерима суверених земаља могу имати повољне последице и за народе и за државе. Било некад. Па зар управо наши вајни политичари папагајски не блебећу, како у политици нема пријатељства, још мање љубави и да су важни само – ИНТЕРЕСИ? (Рекао сам више пута на овом Порталу, да то „правило“ не важи за Србе и Русе, и, надам се, успио да докажем!)
Када је ријеч о Француској, одавно немам илузија. Оно што пише на споменику, на Калимегдану, посвећеном „вољењу“ Србије и ове галске земље, било је недавно, у вријеме злочиначког разарања српских крајева од нашег драгог НАТОа, у који само што нисмо утрчали, а, обавијено, задуго, црним платном.
Знам да се Ширак прије 24 године, „није сложио“ са бомбардовањем мостова на Сави. И то је то.
Последњи француски предсједник, који је имао заиста пријатељски однос према српском народу, био је Франсоа Митеран. А последњи генерал – Де Галоа… Флоскула о „вјечном пријатељству“ одавно је упокојена.
Сјећам се, веома добро, да је генерал Франше Де Пере, (коме смо, у знак захвалности(?) дали улицу у Београду) након пробоја Солунског фронта на Кај акчалану, јурио на коњу за српском пјешадијом, не да би их осоколио да из Србије што прије истјерају Аустроугаре, већ да Срби, осветници, не би скренули према Софији, пошто су их браћа Бугари већ три пута задужили. Једном у Балканским ратовима и два пута у Првом великом рату на Кајмакчалану!
Жао ми је што актуелни француски Предсједник није Француз ( већ Хазар, као и његов претходник Саркози). Отуда лична скепса према последњим разговорима, договорима и наговијештеним аранжманима, која, срећом, неће имати баш никаквог утицаја на будуће односе Париза и Београда.
Оно на чему ће се видјети политички ефекти париских преговора ( да на час заборавимо оне већ споеменуте трговачке, економске, војно-индустријске,) јесу за српски корпус два важна, нећу рећи судбинска, питања: пријем тзв Косова у Савјет Европе и нацистичка (енглеско-њемачка) Резолуција о „геноциду“ у Сребреници у УН. То ће, бар што се мене тиче, бити велики испит за најновије „пријатељство“ са Французима.
Ако Париз остане при подвалџијском, озлоглашеном плану „Шолц_-Макрон“ о озваничењу Космета као самосталне државе, знаћемо да смо „џаба кречили“. Видјећемо, коначно, шта ововремена Француска, која одавно не личи на себе, мисли о егзистенцијалним српским питањима.
Док то не видимо, „полакоте“ са финансијским и осталим аранжманима!
Најзад надам се да се онај познати, скорашњи полувапај српског Предсједника: „Лажови, ништа вам не вјерујем!“, није односио на све челнике „квинте“ и да неће морати , ускоро, још једном или дваред да га понови!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nigde Vi, gospodine Jovane, niste omanuli. Omanuli su clanovi „tehnicke Vlade“ koji su protivustavno pravili aranzmane sa svojim pariskim domacinima. Kako stvari trenutno stoje, od njih moze imati vajde samo jedna strana, a to nije srpska. Uostalom, videce se uskoro.
Волио бих да није тако, али се бојим да је овдје по сриједи нешто што би се могло назвати оном мистичном флоскулом -„везивање за мртваца“! У невријеме. Наш брат Јован није то изричито рекао, али, све ми на то личи.