Парастос у премијеровом часу
1 min read
Пише: проф. др Борис Брајовић
У историјским догађајима, а они су фрагменти једне необухваћене цјелине, која нам нерефлектована долази у својој неодређености и скривености, јер свака повијест не допире до историјског чина, налазе се запретени, неосвјетљени, прогнани и изгубљени тренуци живота чија апокалиптика је постављена као загонетка пред сваким надолазећим читањем и тумачењем.
Како прошлост увести у простор садашњости? Прошлост постоји у разним облицима, она је одисејевски политропична, има оних прошлости које не нестају и које не обухвата заборав и потискивање и оних прошлости које се опиру сваком покушају њеног оживљавања. Опаснија је, каже Адорно, она прошлост препуна замки кривице и казне, која покушава да оживи и развије се у крилу, не њених наследника и “синова” чији су “очеви” развили ту кривицу и тај гријех, већ код оних који су стигматизовали и проскрибовали ту кривицу као свој прокрустовски мираз користећи га за “голоотачки” пургаторијум не само једног времена и људи већ сваког облика непожељне другости. Националсоцијализам у виду неонацистичких форми бенигнији је облик од форми демократског оживљавања нацистичких механизама од стране просвијећених демократа и “правилно оријентисаних”, рећи ће Адорно у истом тексту о њемачком суочавању са духом једног времена.
Ма шта рекли историчари, и ма као то поетично звучало, историја се не понавља, нити је такво што могуће, јер нe чине догађаји људе већ обрнуто, и то не чине неки апстрактни људи већ стварни и конретни људи у стварним и конкретним временима у којима су живјели и дјеловали, носили напетости, идеје, убјеђења, драме свога постојања. Духове свога времена чији концепти нијесу могући у новим контекстима. Историјски духови као бауци круже Црном Гором. Ако данас упитате било којег човјека у Црној Гори да ли знају ко је војвода Синђелић, они ће вам не само то потврдити већ ће рећи да су га и видјели и чули, док се није опет склонио у гору Романију. Таман толико је и стварна историја која се понавља.
У дијалогу маркиза де Сада под називом Дијалог између свештеника и самртника, у коме се описује сцена исповједи самртника или барем покушаја исповјести, самртник се опире свакој врсти сакраменталног чина, философски ламентирајући не над својим животом, што се претпоставља у таквом тренутку, већ животом и убјеђењима свештеника коме ће у једном часу рећи : “Посве је немогуће вјеровати у нешто што не разумијемо… Све што надилази границе људског духа или је утвара или је некорисно”. На покушај свештеника да у смртном часу укаже на извјесност смрти која вреба свакога па и њега, самртник ће узвратити да је свештеников Бог “машина коју је себи направио да би служио својим страстима” и да зато сви они од Конфучија, Брахме, Мојсијевог Бога заслужују вјешала, не њихова учења и идеје већ они сами. Али како повјешати све њих и како је то могуће учинити над онима који су на различите начине минули овим свијетом. Убити мртваца, оскрнавити његово тијело и “све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!”. Али оно што маркиз де Сад у својој будоарској књижевности није ни могао измаштати обистинило се у Црној Гори.
Сјећам се како је у Христу уснули, игуман цетињски Лука Анић дубоко потрешен причао, како је негдје у Београду давно у раној младости, упознао човјека родом из Пиве који му је испричао како је његов отац на “правди Бога” страдао и убијен од комуниста негдје у току другог свјетског рата. У људском саосјећању, отац игуман га је упитао гдје је гроб његовог оца, да оду да обаве парастос, постиђени и несрећни човјек је одговорио да не зна и да никад није тражио очево тијело и гроб. Црна Гора је сва од несмирених душа и некротафа, од неизмирених и незалијечених стигми. Од таквих очева и таквих синова и кћери, од Дола до Велике саткана је Црна Гора.
… Što je najgore zna, pose… u znanje!
Што и како причати са човјеком који не зна што је то парастос?
Savrseno svestenice.Kad bi vise ovako obrazovanih ljudi uzimalo ucesce u javnim istupanjima i Srbima bi bilo mnogo bolje.
… Svako tumačenje sebe i drugog, prošlog i budućeg, jednako podrazumjeva znanje i pozvanje čovjeka.
Svaki je drugi čovjek onaj bez smisla života.
Taj čovjek bez “ uloge “ u životu je samo prazna ljuštura, mali i bedni neistorijski čovjek … Puki pratilac fizičkog bivstvovanja! …Biljka.
To je ona ključna razlika ovoga sina, pisca ovog sjajnog teksta-eseja i mojkovačkog bravčeta!
Razlika je dubinska i nepremostiva, ona koja odvaja ostvarene od ljudi u pokušaju!
A ljudi u pokušaju, oni su ljudi najveća opasnost sebi i drugima. Društvu.Cjelini i cijelosti života.
Takvih je nasleđe uvijek jedno isto : nerazumjevanje, patnja, bol i suze!
Takvih ljudi društvo je ono neostvareno i zarobljeno društvo.
To je ono društvo na “ vječitom parastosu “ ljudskim vrijednostima i slobodi društva i pojedinca! Još od onog prvog vremena kada su ljudi odlučili da žive u zajednici, u državi naroda.
Ništa se od onda promjenilo nije : ostvareni čovjek državu podrazumjeva kao harmoniju, slobodu sebe i kolektiva, a smlatina odsutna od znanja i poznanja kao „prokletu avliju „! Kome je njemu čovjeku bez prošlosti i budućnosti korbač u desnici sama mjera života!?
Mudro pismo Borisovo nas sve zajedno opominje da samo idioti žive od i za danas!
Još nam kazuje da je nerazumjevanje prošlosti, ustvari, neshvatanje sadašnjosti i budućnosti, ljudi zarobljenih u „treptaju istorije „! Ljudi miševa u klopci koji vječno čepuraju jednu istu grudvu sira!
p. s. I kada smo već kod citata i grandiozne filozofske zaostavštine navedenog Kavela, nije zgore podsjetiti na njegovo zapažanje da je svijet oduvijek pod teretom „poremećenih želija “ pojedinaca i interesnih grupa!
Kako svaka neostvarena budala u rukavu ima sijaset poremećenih želja, a ova naša i želju da sudi parastosu! ???
Poremećene su želje čovjeka, bili kojeg i kakvog, najveća opasnost za ljude!
Opasan je taj čovjek, Marković!
Opasan.