Парастос страдалима на путу од Подгорице до Зиданог моста

13 thoughts on “Парастос страдалима на путу од Подгорице до Зиданог моста”

1. Tуре моје несретно,да си тешко болестан види се из твојих реакција.Ти живиш у прошлости.Болесно мрзиш све који нису као ти .Вријеме отоманске империје је давно прошло.То што твоја браћа чине по Ираку ,Сирији и Авганистану за нас у Европи је давно прошло вријеме.Уништавате читаве народе (Јазиди), културне тековине старе двије хиљаде година,древне градове.Консултоваћу неке своје пријатеље из свијета медицине шта да ти дамо да се смириш и опустиш.За почетак као и твоји преци дувај мало у наргилу.

   Одговори

2. Bože, koliko ozbiljnih psihičkih bolesnika ovdje iskaljuje svoj bijes, srećom još uvijek samo virtuelnim putem!

   Одговори

3. Ја са фукарама биједним какав си ти не расправљам.Шта си и каква си поган види се из твојих ријечи.Нека ти Господ подари мира у каквој ваљаној менталној установи.Да се лијечиш то мораш.

   Одговори

   1. Ja četnike ne računam ni u fukare jer bi to za njih bila čast, no u najgoru ljudsku bagru koja je zlo za čovječanstvo,na zlo koje se zadovoljava samo krvlju nevinih i nedužnih! Na zlo koje ljudi moraju istrijebiti! Strašno sam zadovoljan tvojom reakcijom. Pukni od bijesa!

      Одговори

4. Нека је слава и вјечан покој невиним жртвама партизанског геноцида.Њихови сљедбеници сличан злочин поновише код Чајнича 1993.Не видим реакцију званичне Црне Горе ни силних НВО кад су Српске жртве у питању.

   Одговори

   1. Pa eto dosta si ti da nadoknadiš svojim revoltom i zvaničnu Crnu Goru i sve NVO! tvoj revolt je takav da bi ako bi mogao u znak odmazde svakog dana pod nož na desetine hiljada „turaka“ jer nijeste uspjeli na vrijeme da ih sve istrijebite! Bolestan si Bajo i želim ti da ti bog da sve što si zaslužio svojom „plemenitošću“!

      Одговори

5. Bravo četnici! Počeli ste naveliko proizvodnju izmišljenih ratnih zločina! Samo ne znam ko će vam kupovat te proizvode!

   Одговори

6. Dobro je što je ovaj zločin ugledao svjetlost dana. Takođe mora dobiti i skupštinsku verifikaciju kao RATNi ZLOČIN. Više od dvadest godina sam ukazivao i pisao o ovom pogromu. To su bili zarobljeni pripadnici Vojske u Otadzbini i njihove familije, veliki broj intelektualaca omladine, žena, blizu 30.000 Srba koji su izbjegli pokolj počinjen u Lijevim skretanjima. Tu su ih sačekali kumovi, braća, komšije, sinovi i po Titovom naređenju ih na najzvjerskiji način pobili.
   To znači da je i vrhovni komandant RATNI ZLOČINAC:Ne treba zaboraviti ni masovne grobnice srpske mladeži, njih više od 20.000 starosti do 18 godina u jami Miljevina kod Foče, masovna grobnica ispod fudbalskog terena stadiona Borac Čačak itd.

   Одговори

7. Smrt majora Ivana Fregla
   Pero Simić | 23. maj 2015. 18:53 | Komentara: 0
   Jugoslovenska vojska u otadžbini i izbeglička vlada proglasili su oslobođenje svih Južnih Slovena, ujedinjenih pod okriljem zajedničke majke – Velike Jugoslavije, kao osnovni ratni cilj

   Ivan Fregl i Aleksandar Mišić
   Čim ga je jugoslovenska izbeglička vlada postavila za komandanta „svih patriotskih snaga u Jugoslaviji“, pukovnik Mihailović je svoj pokret preimenovao u Jugoslovensku vojsku u Otadžbini. Ova poslednja naznaka u nazivu vojske bila je nužna zbog toga što su se jugoslovenske vazduhoplovne i pomorske snage 1941. godine, zajedno s vladom, takođe povukle iz zemlje i bile su pod direktnom britanskom komandom na Bliskom istoku.
   Na osnovu ovlašćenja jugoslovenske izbegličke vlade, Mihailović je od svih naoružanih ustaničkih pokreta i grupa u zemlji zatražio da se stave pod njegovu komandu, a osnovni ratni cilj svoje vojske tih dana ovako je definisao:
   – Oslobođenje svih Južnih Slovena ujedinjenih pod okriljem zajedničke majke – Velike Jugoslavije.
   KOMUNISTI su ga glatko odbili, a komandanti srpskih ustaničkih snaga u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji i Lici izrazili su mu lojalnost, pa će Mihailovićev pokret u ovim krajevima uskoro imati desetine hiljada pristalica.
   Povoljne reakcije stigle su i iz Slovenije, pa će Jugoslovenska vojska u otadžbini uskoro u ovom delu Jugoslavije raspolagati s više od hiljadu pristalica.
   Još u maju 1941, u vreme kada se Mihailović pojavio na Ravnoj gori, oko generalštabnog majora Jugoslovenske vojske Ivana Fregla u Sloveniji su se počeli okupljati neki aktivni oficiri Jugoslovenske vojske. Major Fregl ubrzo je krenuo u Beograd, da obiđe suprugu i ćerku Gordanu, a njegov plan da se posle nekoliko dana vrati u Sloveniju osujetili su Nemci, koji su ga uhapsili u Beogradu.
   Iz nemačkog zatvora spasao ga je jedan njegov beogradski prijatelj, a Fregl je pobegao na Ravnu goru. Postavljen je za načelnika Štaba Kolubarskog vojno-četničkog odreda, kojim je komandovao njegov kolega, major Aleksandar Mišić.
   Pored ove dužnosti, major Fregl je na Ravnoj gori s Dražom Mihailovićem osnovao oficirsku školu, u kojoj je predavao strategiju ratovanja. Tu školu kasnije je završio i najstariji Mihailovićev sin Branko.
   VOĐSTVO nad grupom slovenačkih oficira Jugoslovenske vojske, koji se nisu mirili sa okupacijom Slovenije, posle odlaska majora Fregla na Ravnu goru preuzeo je major Karl Novak, koga je Mihailović početkom septembra 1941. postavio za predstavnika svog pokreta u Sloveniji.
   Slovenački četnici širili su krug svojih pristalica, pa su uskoro pokrenuli i svoj nedeljni list, Sloboda ili Smrt, štampan u 3.000 primeraka. Na širenje organizacije uticala je i emotivna naklonost Mihailovića prema Slovencima, kojima je već prve godine rata obećao da će učiniti sve da se Sloveniji, pored Primorske oblasti, priključe i Koruška i Štajerska.
   SREDINOM decembra 1941. Nemci su streljali dvojicu bliskih Mihailovićevih saradnika, majore Aleksandra Mišića i Ivana Fregla.
   DRAŽA OPASNIJI OD HITLERA I PAVELIĆA

   POČETKOM decembra te 1941, na predlog jugoslovenske izbegličke vlade, kralj Petar Drugi je pukovnika Mihailovića unapredio u čin brigadnog generala. Mihailović je zahvaljivao, moleći generala Simovića da u kontaktu s britanskim i sovjetskim diplomatama u Londonu pokuša uticati na jugoslovenske partizane da zaustave građanski rat u zemlji: – Građanski rat trajao bi dugo, a u međuvremenu ništa ne bi bilo učinjeno protiv Nemaca. U poslednjih tridesetak dana te 1941. Tito je u depešama koje je poslao u Moskvu Mihailovića napao dva puta, Hitlera i Pavelića – nijednom.
   Prema svedočenju jednog očevica, noć uoči njihovog streljanja ovako je izgledala:
   – Noć su proveli u takozvanom policijskom zatvoru u Valjevu, u posebnim ćelijama u kojima su specijalno za njih unesene vojničke postelje i gvozdene peći.
   – Bilo im je doneseno i pravo obilje jela i pića. Ali dok major Fregl nije ni od čega hteo išta da okusi – on je neprestano ležao na postelji zanesen u svoje misli – major Mišić se obilato služio i jelom i pićem.
   – Do u samo svanuće, Mišić je bio budan. Pio je pritom neprestano crno vino. I čas je pevao, čas plakao.
   – Ujutru, tek što se razdanilo, Mišić i Fregl izvedeni su iz svojih ćelija na dvorište i tu fotografisani. Nekoliko puta sami, a nekoliko puta s nemačkim oficirima koji su došli po njih.
   Dan posle njegovog streljanja u Valjevo je stigla Freglova supruga Milica:
   – Otišla sam u Valjevo – ispričala je ona pola veka kasnije – u nameri da ga spasem. Primio me je nemački kapetan fon Štenc. Odlično je govorio srpski. Bio je pre rata inženjer u Sarajevu.
   – Umesto pomoći, pružio mi je zapečaćeni koverat i rekao: „Morate da budete hrabri, jer vaš muž je poginuo kao heroj.“
   – Umalo se nisam srušila. Ali one reči, da je umro kao heroj, delovale su. Izašla sam ćutke na hodnik i otvorila koverat. U njemu je bilo nešto novca i Ivino oproštajno pismo koje brižljivo čuvam:
   – Valjevo, 16. decembra 41. Mila ženice. Nemački ratni sud me je danas osudio zbog „četnikovanja“ na smrt. Ništa se ne bojim. Žao mi je samo tebe i Gođe (ćerke Gordane).
   – Nevin umirem. Savest mi je potpuno čista. Umirem za čast otadžbine i naroda. Umirem kao junak i sam ću komandovati paljbu.
   – Žao mi je samo što nisam poginuo na bojnom polju. Budi hrabra i vaspitavaj dobro Gođu. Moje odelo, civilno, nalazi se kod prote Popovića u Mionici. Šaljem ti i nešto novca. Ljubim tebe, Gođu i sve moje, tvoj Srček.
   Prema svedočenjima njegovih ratnih drugova, poslednja želja Ivana Fregla bila je da sam komanduje nemačkim streljačkim strojem koji je trebalo da ga ubije. Slušajući ga sa nevericom, nemački oficir mu je izašao u susret.
   Nekoliko trenutaka posle streljanja majora Fregla i Mišića Ratni dnevnik Vermahta beleži da otpor ustanika baš u tom kraju nije jenjavao:
   – Jake bande jugozapadno od Valjeva. Bande su se pojavile i na zapadnom Kosjeriću.
   ODMAH po okupaciji Jugoslavije, italijanske vlasti su od slovenačkog političara, diplomate, pisca i bankara Ivana Hribara, ultimativno zahtevale da preuzme dužnost gradonačelnika okupirane Ljubljane. Hribar je to kategorički odbio i umotan u jugoslovensku zastavu u 90. godini života skočio je u ledenu Ljubljanicu.
   Iza sebe je ostavio poruku s Prešernovim stihovima:
   Manje je strašna noću crne zemlje krilu,
   Nego pod svetlim suncem ropstva dani.

   Одговори

8. prije 70 godina , a kad će za REZERVISTE poginule zbog PREVLAKE , u blizini DU i po hercegovačkim selima , VJERSKI POLITIČARI

   Одговори

9. Samo nemojte zaboravit da nabrojite sve njihove zasluge! Ako ne znate koje su, povedite oca sekulu!

   Одговори

   1. PREDMET UBISTVA CIVILA U ČAJNIČU IZ 1993. GODINE PREUZELO BOSANSKO TUŽILAŠTVOSlikaZbog ratnih zločina istraga protiv osam Pljevljaka Na spisku osumnjičenih su Džafer i Samir Bungur, Džemo Bavčić, Sejfo i Šefko Osmanagić, Ešref Bungur, Suad i Jusuf Moćević I transkripti razgovora koje je u knjizi „Državna tajna” objavio Semir Halilović, sin ratnog komandanta tzv. Armije BiH Sefera Halilovića, jasno dokazuju da su u pokolju srpskog civilnog stanovništva u čajničkim selima učestvovali crnogorski državljani muslimanske nacionalnosti iz PljevaljaTu­ži­la­štvo BiH for­mi­ra­lo je pred­met u ve­zi sa rat­nim zlo­či­nom nad srp­skim sta­nov­ni­štvom u se­li­ma Ša­pi­ći, Pri­je­met i Tro­jan u op­šti­ni Čaj­ni­če, ko­ji je po­či­njen 14. fe­bru­a­ra 1993. go­di­ne. Me­đu op­tu­že­ni­ma su osmo­ri­ca dr­ža­vlja­na Cr­ne Go­re i to Dža­fer i Sa­mir Bun­gur, Dže­mo Bav­čić, Sej­fo i Šef­ko Osma­na­gić, Eš­ref Bun­gur, Su­ad i Ju­suf Mo­će­vić. Vi­še in­for­ma­ci­ja u ve­zi sa ovim pred­me­tom u Tu­ži­la­štvu BiH ni­je­su mo­gli da sa­op­šte.
      U Čaj­ni­ču je ubi­je­no 258 ci­vi­la, a tu­ži­la­štvo ras­po­la­že do­ka­zi­ma da su u zvjer­skim li­kvi­da­ci­ja­ma, od­vo­đe­nju u za­ro­blje­ni­štvo, si­lo­va­nji­ma i iz­la­ga­nju tor­tu­ri, uče­stvo­va­la li­ca sa pod­ruč­ja Bu­ko­vi­ce, u op­šti­ni Plje­vlja.
      Pro­tiv osmo­ri­ce mu­sli­ma­na iz Plje­vlja po­li­ci­ja iz Čaj­ni­ča po­di­gla je kri­vič­ne pri­ja­ve 1993. go­di­ne, zbog osno­va­ne sum­nje da su po­či­ni­li rat­ni zlo­čin nad ci­vil­nim sta­nov­ni­štvom u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Osmo­ri­ca Plje­vlja­ka su osum­nji­če­na da su 14. fe­bru­a­ra 1993. go­di­ne, kr­še­ći pra­vi­la me­đu­na­rod­nog pra­va za vri­je­me ra­ta, na­re­đi­va­li na­pad na ci­vil­no sta­nov­ni­štvo i ci­vil­na na­se­lja, vr­ši­li ubi­stva, ne­ljud­ski po­stu­pa­li i pro­tiv­za­ko­ni­to od­vo­di­li lju­de u kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re.
      – Is­tra­gu u ovom pred­me­tu vo­di­lo je tu­ži­la­štvo Cr­ne Go­re, a sa­da je pred­met u nad­le­žno­sti Tu­ži­la­štva BiH – po­tvr­đe­no nam je iz vi­še iz­vo­ra.
      U zo­ru 14. fe­bru­a­ra 1993. go­di­ne, s te­ri­to­ri­je Cr­ne Go­re iz prav­ca se­la Bu­ko­vi­ca pri­pad­ni­ci tzv. Ar­mi­je BiH na­pa­li su ne­za­šti­će­na se­la Tr­pi­nje i Ša­pi­ći u op­šti­ni Čaj­ni­če. S le­đa, oda­kle su Sr­bi, mje­šta­ni čaj­nič­kih se­la, naj­ma­nje oče­ki­va­li. Mu­sli­man­ski voj­ni­ci pret­hod­no su pro­šli kroz sla­bo po­ve­za­ne po­lo­ža­je Voj­ske RS i pre­šli na te­ri­to­ri­ju Cr­ne Go­re, gdje su ih do­če­ka­li mu­sli­ma­ni iz Bu­ko­vi­ce. Mno­gi od njih i sa­mi su tog da­na obu­kli uni­for­mu tzv. Ar­mi­je BiH. Is­kaz za­ro­blje­nih voj­ni­ka tzv. Ar­mi­je BiH po­tvr­đu­je po­moć i uče­šće mu­sli­ma­na iz Bu­ko­vi­ce u Cr­noj Go­ri u na­pa­du na Čaj­ni­če. I tran­skrip­ti raz­go­vo­ra, ko­je je u knji­zi „Dr­žav­na taj­na” ob­ja­vio Se­mir Ha­li­lo­vić, sin rat­nog ko­man­dan­ta tzv. Ar­mi­je BiH, Se­fe­ra Ha­li­lo­vi­ća, ja­sno do­ka­zu­ju da su u po­ko­lju srp­skog ci­vil­nog sta­nov­ni­štva u čaj­nič­kim se­li­ma, uče­stvo­va­li cr­no­gor­ski dr­ža­vlja­ni mu­sli­man­ske na­ci­o­nal­no­sti iz Plje­va­lja. U do­ku­men­ti­ma ko­je je ob­ja­vio Ha­li­lo­vić pre­ci­zno je na­ve­de­na na­red­ba ka­ko tre­ba iz­ve­sti na­pad u Čaj­ni­ču, pre­ko Cr­ne Go­re, ko su bi­li sa­rad­ni­ci iz plje­valj­ske Bu­ko­vi­ce i ka­ko je uz nji­ho­vu po­moć iz­bjeg­nut su­sret sa gra­ni­ča­ri­ma Voj­ske Ju­go­sla­vi­je.
      Lju­di ko­ji su pre­ži­vje­li ove do­ga­đa­je tvr­de da je mu­sli­man­ska voj­ska zna­la od­ziv i lo­zin­ku, ko­ja se ko­ri­sti­la u ko­mu­ni­ka­ci­ji iz­me­đu pri­pad­ni­ka Voj­ske Ju­go­sla­vi­je, ko­ji su bi­li na gra­ni­ci sa Bo­snom, i pri­pad­ni­ka Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske, ko­ja je upra­vo pro­mi­je­nje­na 13. fe­bru­a­ra 1993. go­di­ne dan uoči zlo­či­na. Sma­tra­ju da je u Voj­sci Ju­go­sla­vi­je bi­la „kr­ti­ca“, ko­ja je oda­la lo­zin­ku ili je pro­da­la mu­sli­man­skim sna­ga­ma.
      Bla­ško Po­po­vić iz se­la Tr­pi­nja, na­sta­njen u Čaj­ni­ču, je­dan od svje­do­ka na­pa­da mu­sli­ma­na na srp­ska se­la u op­šti­ni Čaj­ni­če, me­di­ji­ma je is­pri­čao je de­ta­lje do­ga­đa­ja.
      – Pr­vo smo vi­dje­li da je za­pa­lje­na ku­ća Ra­de­ta Pije­vi­ća, ku­ća je go­re­la na­vrh se­la Ša­pi­ći. Ta­mo je bi­lo na­še rod­bi­ne i ma­le dje­ce. Do­go­var­ali smo se ka­ko da iz­vu­če­mo na­še lju­de iz Ša­pi­ća. Po­što je mu­sli­man­ska voj­ska za­pa­li­la vi­še ku­ća u Ša­pi­ći­ma, mje­šta­ni obli­žnje Tr­pi­nje, u stra­hu od po­ko­lja or­ga­ni­zo­va­no su na­pu­sti­li se­lo. Kre­nu­li su pre­ko Ha­ni­ne do Po­ni­ka­va, gdje su ih mu­sli­man­ski voj­ni­ci sa­če­ka­li puc­nja­vom i ubi­li Du­šan­ku Ma­šić (50). Na istom mje­stu ubi­jen je i tri­na­e­sto­go­di­šnji Želj­ko Ma­šić, ko­ji je na­kon ra­nja­va­nja ma­sa­kri­ran, a ubi­jen je i Mi­ro­slav Kr­no­je­lac (54), ko­ji je vo­zi­lom Hit­ne po­mo­ći na­i­šao is­pred mu­sli­man­ske za­sje­de. Za­klan je Trif­ko Da­če­vić (66), a pro­na­đe­na su i ma­sa­kri­ra­na ti­je­la Du­ša­na Če­vi­ća, Du­ška Ka­ta­na, Bo­ža Da­če­vi­ća, Sta­noj­ke Da­če­vić, Ste­va i Vuč­ka Ko­va­če­vi­ća. Svi su ubi­je­ni iz va­tre­nog oruž­ja, a ka­sni­je su nji­ho­va ti­je­la iz­ma­sa­kri­ra­na.
      Mu­sli­man­ska voj­ska je pr­vo iz­vr­ši­la oru­ža­ni na­pad na se­lo Ša­pi­ći, i tom pri­li­kom za­pa­li­la ku­će Raj­ka i Mi­lo­ša Pi­je­vi­ća. Na­kon to­ga, is­pred ku­će su ubi­li Raj­ka i Da­rin­ku Pi­je­vić, sta­ru oko 70 go­di­na. Ja sam svje­dok da je bi­lo oko 500 mu­sli­man­skih voj­ni­ka. Oni su pro­šli prav­cem plje­valj­skih se­la Mo­će­vi­ći, Kru­šev­ci, Bun­gu­ri pre­ma mje­stu Ili­ji­na Sti­je­na i De­be­lo Br­do. Za­tim su oti­šli u Lje­pu Ra­van pre­ma Ri­ba­ri­ca­ma, u bu­ko­vu šu­mu, pa se da­lje po­vu­kli pre­ma Bav­čić rije­ci, na cr­no­gor­sko-bo­san­sku gra­ni­cu – svje­do­čio je Po­po­vić.
      D.ŽIV­KO­VIĆ

      Vi­deo-za­pi­si zlo­či­na

      O zlo­či­ni­ma u Čaj­ni­ču, u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re go­vo­rio je An­dri­ja Man­dić, li­der No­ve srp­ske de­mo­kra­ti­je. On je u skup­štin­skoj sa­li po­ka­zao DVD sa vi­deo-za­pi­som zlo­či­na nad Sr­bi­ma iz Čaj­ni­ča ko­ji su po­či­ni­li cr­no­gor­ski dr­ža­vlja­ni mu­sli­man­ske na­ci­o­nal­no­sti. Po­red film­skog ma­te­ri­ja­la, Man­dić je pred ka­me­ra­ma po­sla­ni­ci­ma po­ka­zao i do­ku­men­ta – zva­nič­ni do­pis ta­da­šnje Sta­ni­ce jav­ne bez­bjed­no­sti Čaj­ni­če, od 19. fe­bru­a­ra 1993. go­di­ne, Cen­tru bez­bjed­no­sti Plje­va­lja – u ko­jem ih oba­vje­šta­va­ju da je 38 oso­ba iz op­šti­ne Plje­vlja „po­či­ni­lo ge­no­cid nad srp­skim ži­vljem u se­li­ma Tr­pi­nje, Ša­pi­će i Po­ni­kve” i zah­ti­je­va­ju da ih „pro­na­đu i li­še slo­bo­de”.

      Po­li­ci­ja da se iz­vi­ni

      Sa­vjet za gra­đan­sku kon­tro­lu ra­da po­li­ci­je u kon­ti­nu­i­te­tu pru­ža po­dr­šku svim ko­me­mo­ra­bil­nim ak­tiv­no­sti­ma ko­ji do­pri­no­se oda­va­nju po­ča­sti i sje­ća­nja na sve žr­tve, ali i una­pre­đe­nju kre­di­bi­li­te­ta i po­vje­re­nja u ključ­ne na­ci­o­nal­ne ser­vi­se ka­kav de­fi­ni­tiv­no je­ste po­li­ci­ja, sa­op­štio je pred­sjed­nik Sa­vjeta za gra­đan­sku kon­tro­lu ra­da po­li­ci­je Alek­san­dar Ze­ko­vić po­vo­dom 23 go­di­ne od de­por­ta­ci­je BiH iz­bje­gli­ca iz Cr­ne Go­re.
      – U tom kon­tek­stu, a po­vo­dom obi­lje­ža­va­nja go­di­šnji­ce de­por­ta­ci­je iz­bje­gli­ca iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne (BiH), Sa­vjet za gra­đan­sku kon­tro­lu ra­da po­li­ci­je pod­sje­ća na svoj od­nos pre­ma tran­zi­ci­o­noj prav­di i na svo­je te­ko­vi­ne u ve­zi sa pro­ce­som su­o­ča­va­nja po­li­ci­je s sop­stev­nom pro­šlo­šću. Sa­vjet pod­sje­ća da je ma­ja 2012. go­di­ne, po­stu­pa­ju­ći po sop­stve­noj, ali i ini­ci­ja­ti­va­ma ci­vil­nog dru­štva, usvo­jio i upu­tio di­rek­to­ru Upra­ve po­li­ci­je pre­po­ru­ku da na od­go­va­ra­ju­ći na­čin gra­đa­ni­ma i jav­no­sti upu­ti iz­vi­nje­nje zbog uče­šća po­li­cij­skih slu­žbe­ni­ka u kr­še­nju ljud­skih pra­va u pro­šlo­sti kao i zbog ne­za­ko­ni­tog hap­še­nja i de­po­r­ta­ci­je iz­bje­gli­ca iz Cr­ne Go­re – re­kao je Ze­ko­vić.

      Žr­tve
      Tog kr­va­vog 14. fe­bru­a­ra 1993. go­di­ne ubi­je­ni su Du­šan­ka i Želj­ko Ma­šić, Bo­žo, Sta­noj­ka i Trif­ko Da­če­vić, Mi­ro­slav Kr­no­je­lac, Du­ško Ka­ta­na, Du­šan Čo­ko­ri­lo, Da­rin­ka Pije­vić, kao i Vuč­ko i Ste­vo Ko­va­če­vić. Istog da­na na ovom po­gra­nič­nom de­lu li­kvi­di­ra­ni su i Du­šan i Raj­ko Pije­vić, Vu­ko­sav Ri­sta­no­vić, Zdrav­ko Vu­ko­vić, Mi­lan Vu­jo­vić, Rat­ko Kre­zo­vić, Ra­do­van Sta­ni­šić, Alek­sa Ta­na­sko­vić, To­dor Ja­njić, Mir­ko La­si­ca, Mla­đen Dra­ku­la, Ni­ko­la Plje­valj­čić i Vla­di­slav Đu­ko­vić. Pol­ka Ma­šić je po­sli­je za­ro­blje­ni­štva i raz­mje­ne, na­kon če­ti­ri mje­se­ca, pre­mi­nu­la od po­sle­di­ca fi­zič­ke tor­tu­re u Rat­nom za­tvo­ru u Go­ra­ždu.

      Одговори

   2. A ima li Lekić neki stav o ovome

      Одговори