Паралелни светови

Пише: Јована Цакић

-Кол’ко ти је паштета?

-Она најмања? 45 динара, а велика 88. То су ти баба најјефтиније.

-А нарезак имаш ли?
-Он ти је 150.

-Нећу онда ништа, дај ми само хлеб.

Старица, прозирно плавих очију, са штаком, скоро па непокретна, погрбљена, у црној офуцаној јакни са капуљачом тихо и потиштено гледа оно што не може да приушти…

Стојим у ћошку продавнице посрамљена да се пред њом појавим са кесом смокија и чоколадом.

-Хеј, је л она салама стварно 165 динара упита ме млађа жена, са марамом на глави.

Јесте рекох, а она ми одговори да на другом крају града има јефтинијих. И оде..

У последње време скоро свакодневно срећем људе који немају довољно да приуште основно. Људе, којима је кора хлеба можда једини оброк за дан, можда и за три дана…

Беда је ушла на велика врата и тихо узима данак. Тихо се људи са њом и носе. Нема више борбе. Лагано прихаватање и прилагођавање. Па један дан кора хлеба у млеку, следећи у води. Трећи дан само вода…

Ми данас живимо у паралелним световима. И они се не додирују…

Док један део становништва живи сан у Београду на води, други се у његовом сјају даве покушавајући да испливају, док рука дављеника остаје незапажена од елите. Тихо живимо да би могли тихо да умремо. Нечујно, у беди..

Испред продавнице сам видела баку како се мучи да хода, па приђох да помогнем. Узех кесу неспретно и кренусмо. Успут ми је говорила о себи. О деци. О унуцима. О прошлом животу. Сад има 70 и чека свој ред да оде са овог света. Каже, некад је могла да ради, сада преживљава. Била је у бањи пролетос. Јела је каже, меса и качкаваља. Помагала женама у кухињи. Могла је да остане дуго. Одабрала је да се ипак врати кући. Има пса, плаши се да га остави дуго самог, не зна храни ли га ко.. Прилазимо трошној кући. Напољу је јако хладно, иако се ближи април. Пролећу бабини јарци.. Прозори напукли, у кући мрак. И хладноћа. Каже ближи се лепо време, угрејаће кости. Каже носи ове чизме и по кући, јер су вунене, па топло буде на давно промрзлим прстима. А некад је имала добар живот. Каже, кад је муж умро, све је кренуло низбрдо.

Наслоњена старом набораном руком на ограду док киша натапа све пред собом чека, да кренем. Да ме испрати. Да се захвали. Поглед упрт у под. Изгубљен у сећању на прошлост. И кап сузе неприметан на киши… Пожелела ми је здравље. Пожелех јој срећу.

Пожелех и да кажем гласно да живот мора бити достојан човека. Пожелех да вриснем, да дозовем Бога.. Да дозовем људе.. Ако има ко да чује…

Док једни грабе и више него што им треба, други тихо копне, не добијајући прилику да поживе последње дане достојно човеку…

Тумарајући по мраку размишљам о једној реченици коју сам давно прочитала негде… Све нас на крају чекају црви…

Хиљаде људи сагиње главу док неколицина осионих стоји усправно, непоколебљива да стане у отимању за себе..
Заборављају да на крају, и богати и сиромашни, и зли и добри, са собом не носе ништа осим својих добрих и лоших дела… Па где ко заврши…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: