Padaju poslednje iluzije u vezi Zapada: Makron umislio da je Napoleon ali je ovo zaboravio

Važno je podsećati naučnu i opštu javnost o pobedi Rusije nad Napoleonom i ruskom zauzimanju Pariza 1814. godine jer, iako je to bio dalek rat, indikativan je i savršeno oslikava zapadnu težnju za osvajanjem Istoka i Rusije. Ova težnja se kroz istoriju konstantno provlači u različitim razmacima i kroz različite epohe, a uvek vodi ka istom.

U Rusiji smatraju da treba sprečiti pokušaj falsifikovanja istorijskih činjenica u vezi sa Napoleonovom invazijom na Rusku imperiju i s tim u vezi poslanici Liberalno-demokratske partije Rusije predložiće da se 31. mart proglasi Danom ratne slave Rusije u čast zauzimanja Pariza 1814. godine.

Istoričar i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miloš Ković veruje da je dobro obeležavati ovakve godišnjice upravo kako bi javno mnjenje u Rusiji izgubilo i poslednju iluziju kada je reč o namerama političkog Zapada.

Mi ovde govorimo o jednoj minuloj epohi, o vremenu s početka 19. veka, ali sada vidimo da se ti pohodi zapadne na istočnu Evropu ponavljaju ciklično od 13. veka do današnjih dana, do ovog najnovijeg rata u Ukrajini, rekao je Ković za Sputnjik.

Promenjene parole, a ratni cilj isti

Ković ističe jednu zanimljivost pri poređenju Napoleonovih ratova i današnjih sukoba, a ona leži u zvaničnim motivima i krilaticama uz koje se kretalo u boj. Za razliku od Hitlerove najezde koja je pokrenuta i vođena u ime „superiorne germanske rase“ uz sve prateće strahovite rasističke i nacističke ideje, napad Napoleona na Rusiju vođen je u ime slobode, jednakosti i bratstva.

U tom smislu retorika revolucionarnih vojski koje su 1812. marširale na Rusiju vrlo je bliska ratičkim parolama koje danas čujemo, a koje su usmerene protiv Rusije. Danas se ratuje tobože u ime ljudskih prava, otvorenih tržišta, demokratije itd. U tom smislu, Napoleonova najezda na Rusiju dobija i danas na aktuelnosti.

Rusija je evropska zemlja i kad se govori o jačanju istorijske svesti kod Rusa, tu nije reč o širenju ksenofobije ili bilo kakvog neprijateljstva prema zapadnoj Evropi, napominje Ković, ali neophodno je steći trezvenu i ukorenjenu istorijsku svest kod građana Rusije o tome odakle im pretnje dolaze. To nisu trenutni ratovi, već dugoročne pretnje koje se potvrđuju i u našem vremenu. Jedan od razloga zašto se o ratu sa Napoleonom manje zna, smatra istoričar, je i to što je u svesti građana Ruske Federacije daleko više prisutniji Drugi svetski rat nego bilo koji drugi.

To je razumljivo. U temelju onoga što je nekada bila sovjetska svest, a što je sada ruska i svest svih drugih građana Rusije, Drugi svetski rat ima konstitutivnu ulogu. Ništa se ne može uporediti sa tim velikim stradanjem i velikom pobedom u drugom svetskom ratu.

Prvi svetski rat je poprilično zanemaren zbog toga što je akcenat u israživanjima istoričara bio na revoluciji 1917. godine, a što se Napoleonovog rata tiče, u 19. veku, pa sve do Oktobarske revolucije, taj rat je bio veoma prisutan u nacionalnoj svesti Rusa i ostalih podanika carske Rusije, objašnjava Ković. Taj rat je ovekovečen i u velikim književnim delima ruskih realista, pre svega u delu „Rat i mir“, Lava Tolstoja.
Rusi u Parizu i general Zima

Napoleonov pohod na Rusiju pun je dramatike i stradanja, kaže naš sagovornik, a uz to prilikom njega je konačno najavljen i praktično potvrđen slom Napoleonove vojske, tako da je saga o pohodu na Rusiju zaista zanimljiva i privlačna za čitaoce. Sa druge strane, vrlo malo se govori o kapitulaciji Napoleona i ulazku savezničke vojske u Pariz. Tu vojsku nisu činili samo Rusi, podseća Ković, već i Englezi, Prusi i ostali saveznici. Ipak, ključnu ulogu u slomu Napoleona odigrala je, naravno, carska Rusija.

Za razliku od ulaska u Berlin 1945, koji se morao odigrati uz ogromna razaranja, Rusija je poštedila Pariz, pre svega zahvaljujući spremnosti Napoleona da kapitulira. Marta 1814. godine on je proteran na ostrevo Elbu, odakle se kasnije opet vratio na vlast, da bi posle čuvenih sto dana obnovljene vlasti bio potučen je kod Vaterloa, podseća Ković.

Dakle, u konačnici, veliki evropski osvajači kakvi su bili Napoleon ili Hitler, najčešće su lomili zube upravo na Rusiji. Iz tog razloga bi bilo veoma dobro da se ne samo građani Rusije, nego i ostali građani Evrope što češće sećaju marta 1814. godine, kada je ruska vojska ušla u Pariz.

Pored toga što su mnogi narodi izgleda preskočili ovu istorijsku lekciju pa i ne znaju da su Rusi umarširali u francusku prestonicu, u popularnoj kulturi se previše često minimalizuje veština ruske vojske, a potencira ruska zima. Uporno se priča o smrzavanju Napoleonovih vojnika, zanemarujući činjenicu da ih nije potukla mećava, već upravo vojska carske Rusije.

To je jedna od tih diskurzivnih strategija, kako se to danas pomodno kaže, gde se radi o umanjivanju razmera pobede ruske vojske. To se radi i sa 1812. godinom, ali i sa 1941. i 1945. kada je Hitler zaustavljen na vratima Moskve, zašta je tobože bio odgovoran general Zima.

Klima je svakako imala važnu ulogu u onome što se dogodilo, pojašnjava Ković, ali podseća da se svaki ratni poduhvat i pohod planira u skladu sa moćima osvajača, branioca, naoružanjem, ali i vremenskim prilikama, čineći zajedno ratnu strategiju.

Poraz Napoleona, kao i poraz Hitlera, bio je pre svega posledica junaštva branilaca carske Rusije, odnosno Sovjetskog saveza, pa tek onda, naravno, i zime koja je i 1812. i 1941. počela ranije nego što su je osvajači očekivali.

Srpski kamen spoticanja

Baš kao i 1941, tako su Srbi i 1812. bili neprijatelji onih koji su marširali na Rusiju, kaže Ković. Napoleon je bio ogorčeni neprijatelj Prvog srpskog ustanka i Karađorđa, iako je Karađorđe pokušavao da uspostavi kontakt sa njim. Posle početnih sukoba sa Turcima, Napoleon je stao na njihovu stranu, tvrdeći da ako bi samo jedan pedalj teritorije južno od Dunava došao u ruske ruke, to bi predstavljalo ogromnu opasnost za Evropu, ali i svet.

Zato je Napoleon bio ogorčeni neprijatelj Prvog srpskog ustanka i zato je nudio Turcima svoje trupe za njegovo gašenje. Dakle, praktično se ponovila istorija i ta veza između Srba i Rusa. Podsetiću da je pohod Hitlera na Rusiju ’41. odložen zahvaljujući puču 27. marta i pobuni Srba protiv Trojnog pakta, zbog čega je Hitler morao da napadne Jugoslaviju i Grčku, odloživši pohod na Sovjetski savez. Činjenica je da su osvajači prvo udarali na Srbe, pa tek onda na Rusiju To se odigralo i 1812. i 1914. i 1941. godine, a evo sad i u naše vreme.

Iz ovog razloga, smatra Ković, trebalo bi pojačati sećanje na događaje iz 1814. godine, kako u svesti Rusa, tako i drugih evropskih naroda, prenosi Sputnik.