Ознина суђења

Пише: Александар Ајзинберг

Oвих дана је у „Политици” почео да излази фељтон Срђана Цветковића „Чишћење Србије од ’народних непријатеља’”. Требало је да прођу 74 године да би се неко ријешио (или усудио) да о томе пише. И не би ме изненадило да многи не повјерују да је то било могуће.

Имао сам свега 15 година када сам, 30. априла 1945. године, био ухапшен и затворен на четвртом спрату Озне за Београд, на Обилићевом вијенцу. У мојој књизи „Писма Матвеју”, на страни 207 и 208 написао сам:

„Једне вечери примијетили смо да се у једној великој соби преко пута наше (дијелио нас је светларник), нешто дешава. Прво су из ње извели све затворенике, одвели их некуда и унели један чивилук, сто и неколико столица. Онда су у ту просторију ушли неки официри, засели за те столове и дуго се о нечему договарали, а у неко доба ноћи су почели да им доводе затворенике у групама од по пет-шест људи. Постројили би их, свакога су питали за име, презиме, мјесто и годину рођења па им, одмах затим, свечано и гласно објављивали: ’Осуђује се на смерт стријељањем’. Тако су групу за групом доводили на ’суђење’ па изводили. Повремено смо чули звук камиона који је те несрећнике некуд одвозио. Камион се враћао после двадесетак минута. Вјеровали смо да стрељају на Калемегдану, али то је за вријеме одласка и доласка било предуго…