„Ово је светац који хода!“ Тренутак када је агент ФБИ-а клекао пред патријархом Павлом

Када човек сретне човека и загледа се у њега, а на том човеку све људско, а душа Божија, ето такав се осећај родио у срцу агента ФБИ-а , тог далеког лета 1992. године, када се обрео пред једним Србином, а снага онога што срео лежала у смирености и дубокој вери. Патријарх Павле, у својој једноставности и светости, тихо је зашао у воде Пацифика, погледао небо и изустио кратку молитву. Узевши два бела каменчића, пољубио их је са истом љубављу којом је сваког човека прихватао. Мален растом, успео је да цео свет понесе у себи, а читава планета била му је тесна. Вечност и Царство Небеско били су мера његове душе и његов једини хоризонт.
„Ово је светац који хода,“ изустио је агент, клекнувши на колена. У том тренутку, на хиљадама километара удаљен од своје отаџбине, на путовању са једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, Патријарх Павле, ненаметљив и тих, без усиљених гестова, показао је ко је он. Тихи молитвеник и пастир народа, али и живи пример истинске љубави према Богу.

На самом почетку поста, у сусрет рођењу Христовом, сетимо се његових речи и поука које су сада већ, дубоко уткане у биће српског народа. Патријарх Павле нас је учио да је пост далеко више од уздржавања од хране. Он је подвиг душе, време када се избацује оно што је лоше, а на његово место сади оно што је добро.

Гордост: Корен великог пада

„Не сматрај себе бољим од других, чак и ако постиш,“ често је говорио патријарх. Гордост је опака замка у коју човек лако упада. Они који се уздижу изнад других због свог подвига поста, чине га празним и лицемерним. „Пост треба да буде тајан, без хвалисања и без мржње, зависти или оговарања,“ учио је. Истински пост је онај који приводи човека смирењу, а из смирења се рађа знање да је спасење могуће само у Божјој милости.