Овертуризам (overtourism) је нови термин којим већина туриста кад и домаћина дефинишу утисак да је туриста превише. Када заправо туризам прераста у овертуризам?
*
Да је туризам прешао границе разумне одрживости види се по урбициду, цијенама хране и смјештаја превисоким за квалитет који се нуди, недостатком паркинга, али и хордама туриста који упркос свему опсиједају дестинације познате по непроходним гужвама. Ко у сезонском шпицу дође у неки од заливских градова заслужио је персонализовану плакету с печатом Туристичке организације
*
У Венецији се на коцке може да реже презир гондолијера и конобара према туристима спремним да и ван сезоне, зими, кад је море до кољена, у чизмама сједе и гуштају у чарима декадентиране екс Републике
Догодило се то првог љета након Доба од короне.
Као кад пуцнеш палцем о кажипрст – Бокељско је приморје од 2022. постало пренапучено.
По многима, остварио се сан зачет 1902, када је Антал Мађар у Зеленици крај Херцег Новог подигао тада импозантно хотелско здање, „Пансион на зеленој плажи“, у коме су, на мјесту гдје је у Боки рођен туризам, боравиле и крунисане главе. Почетком 20. вијека нико није могао да сања како ће управо превелик број гостију једног дана да постане проблем.
Пазимо…
Четвртог јануара 2025. у луку Котор упловио је први, 230 метара дуг норвешки крузер“Viking Saturn” са 895 путника и 452 члана посаде, малиша у односу на већину од 485 крузера колико их се очекује до краја године. Сваки ће довести у просјеку преко 3000 путника и преко 1000 чланова посаде.
Као сарделама у бижици, дрвеном овалном суду за чување слане рибе, упосленим и ужурбаним је Которанима када се у уским староградским улицама нађу стиснути у мору туриста који – нити виде у што гледају, нити чују што им се казује. Важан је само селфи као доказ да су били у Котору, потом Крфу, а прије тога у Венецији.
<
Загушеном Ривом болесник из кола хитне помоћи брже ће у которску болницу да стигне на носилима, 1637 метара дуг тунел између Котора и Тивта постаће опет аутомобилска душегупка кроз коју се првом и у леру пролази три кварта од уре, а пут од Хецег Новог, Котора или Будве до Тиватског аеродрома трајаће неисплативо дуго, сатима. Мјештани печени сунцем гледаће опет у туристе како излазе из климатизованих такси-возила и са коферима на точкиће по упеклој звијезди иду пјешке до аеродрома, не би ли кроз непомичну ауто-колону у минут до – стигли на лет…
Описани ужас има своје име.
Овертуризам (overtourism) је нови термин којим већина туриста кад и домаћина дефинишу утисак да је туриста превише.
Онлајн сервис Disneyfication Map, који прати индекс овертуризма, сврстао је Црну Гору на пето мјесто листе од десет угрожених земаља свијета, са 3.02 фурешта по домороцу, док је Хрватска друга, са 3.78 гостију по становнику.
Откако је у Дубровнику снимана култна серија Game of Thrones, Игра престола, само током 2019. године суштински је невелики град посјетило милион и четиристо хиљада туриста. Дубровник је временом ограничио број крузера, Котор још није, јер је увијек историјски каскао за оближњим и конкурентским Градом – Републиком.
Одлука да се ограничи крој крузера, тј. да се туристи спутају на било који начин, није лака. Туристичка се индустрија фокусира искључиво на раст, без обзира на посљедице. Локалне власти зависе од власника крупног туристичког капитала и не смију да доносе одлуке које би по мјештане средњорочно и дугорочно биле благодатне. Средстава за обилазницу око Боке нема без намицања европских или кинеских дужничких ланаца, а мост који би у Кумборском мореузу или тјеснацу Вериге премостио Залив, помиње се преко 50 година, углавном пред изборе.
Крузер у которској луци, детаљ (Фото: Н. М.)
Да је туризам прешао границе разумне одрживости види се по урбициду, цијенама хране и смјештаја превисоким за квалитет који се нуди, недостатком паркинга, али и хордама туриста који упркос свему опсиједају дестинације познате по непроходним гужвама. Ко у сезонском шпицу дође у Котор заслужио је персонализовану плакету с печатом Туристичке организације.
Када заправо туризам прераста у овертуризам? Онда када сувенирнице позатварају чак и кафане по старим градовима, када висина кирије протјера подстанаре или на обод града или из града, када власници некретнина од продаје својих одличних локација купе нове квадрате удаљеније од старог града, када у шпицу сезоне од превелике фестивалске буке пукне зид неке палате, када се не може прићи Дому здравља и болници, када свака староградска пјацета или калета у рани сат бива заливана из многих уретри пивом пропуштеним кроз бубреге, када се – по рецепту из европских популарних дестинација – дозволе ноћне туре с купањем у фонтанама, пушењем којечега и лежање по топлим плочницима, када се бесконачна колона туриста предвођена приученим водичима приведе некој од културно-историјских светиња – тада кроз пакао пролази мјештанин који у граду мора да обави посао а паркирао се иза седам увала и осам ризорта.
Овертузирам је надмашио све рекорде, апликације за праћење бродова и авиона премрежиле су дисплеје у рукама фрустрираних Европљана. Туризмофобија је постала покрет, посебно у Барселони, гдје хиперинфлација апартмана пријети да протјера критични број житеља. Они нису само радна снага, баш као ни у Котору, Херцег Новом, Тивту или Будви, они чине дух дестинације. Барселона чини све да ограничи број бескорисних селфијеваца, али и да забрани издавање апартмана унутар стамбених зграда. У Венецији се на коцке може да реже презир гондолијера и конобара према туристима спремним да и ван сезоне, зими, кад је море до кољена, у чизмама сједе и гуштају у чарима декадентиране екс Републике.
Масовни туризам изобличио је медитеранска приморја, не само италијанско, шпанско, грчко… већ и бокељско, дивљачким поривом за пљачком обалних ресурса. Иако не зна да има обалу од новембра до маја, Црна Гора и те како зна да излази на море од маја до октобра. Сан сваког црногорског полицајца, каже виц из књиге „Бокешки хумор“, јесте да љети закупи дио Јадранске магистрале и да почне да ради приватно.
Шалу на страну, на нашој обали још нема туризмофобичних графита попут оних из Шпаније: Tourists, go home!, Turisti, poštujte moju zemlju i vratite se u svoju!, ili: Zabranjeno kupanje – Opasnost od meduza!, али смо близу да чак и нехотично, усљед хиперинфлације туриста, на плус 39 у хладу, кад сезонски радни дан траје 24 часа, туристу који пита у којој се земљи он то налази, пошаљемо у три лијепе.
Ми, Бокељи, старосједиоци, настојимо да се фурештима нађемо на страни, али све беспомоћније гледамо како локалне власти чије је сједиште у пословично атуристичкој Подгорици – везују своје коруптивне конопе уз све врсте морем пристиглих бизниса.
Обичан пук од овертутиризма нема много, иако је сан с почетка овог текста, од почетка рада првог хотела у Боки, 1902, наговјештавао другу врсту будућности, неку врсту равнотеже, у којој ће Бокељ бити домаћин, власник зналачки вођеног хотела, познавалац свих локалних пошти, рибарских, излетничких, ресторанских и иних, а не странац коме је Црна Гора, међународно призната, суверена и самостална пер ла финта држава, предала а не продала све виталне плаже, увале, ртове и портове. Бестидна, продала је и некадашњи конц-логор на улазу у Боку Которску, острво Мамулу, по цијени од 99.9 година.
