Откуд популизам?

Велики број „стручњака“, „активиста“, политичара и осталих све чешће организује панеле, радне групе, серије колумни и предавања како би дошли до одговора на питање – „Шта је довело до раста популизма?“ Како су се десили Трамп, Бреxит, Салвини, Орбан?“

Одговарајући на то, наводи се прегршт објашњења међу којима преовладавају ксенофобија и неинформисаност. Понеко, срамежљиво помене и економско кризу, а баш мали број је спреман да наведе погрешне политике „елита“ које су условиле реакције бирача. Онима који желе да виде је јасно од самог почетка шта се дешава, а ми данас имамо јасан примјер раста популизма у нашем непосредном комшлику у Републици (који неки зову и БЈР) Македонији.

Македонци су гласали о потврђивању споразума који предвиђа промјену имена њихове државе уз још прегршт услова које је наметнула грчка преговарачка страна, а као „награду“ за то им је обећано брзо чланство у НАТО и потенцијално чланство у ЕУ. Питање на референдуму је било срамотно и лажно – „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО са прихватањем договора Републике Македоније и Републике Грчке“ иако се није гласало у чланству већ о споразуму који значи промјену имена државе, језика, нације. Чак ни такав референдум није успио, јер је свега 35% бирача изашло на биралишта.

Не желим да говорим колико је комплексна македонска позиција, нити о томе да ни званични противници (ВМРО-ДПМНЕ) ни присталице (СДСМ) нису ни цвећке, ни патриоте, ни позитивци, већ политиканти најгорег соја, већ само о реакцијама. Иако је тако мала излазност потврда неуспјеха референдума (што је и изборна комисија потврдила), иако је народ ускратио мандат Влади за такву одлуку, премијер Заев је рекао да ће ићи на скупштину и тражити од ње да споразум ратификује. Представници ЕУ и НАТО су поздравили резултате, сматрајући да су грађани подржали споразум двије стране, славећи „демократију“.

Откуд онда популизам? Отуд што политичка „елита“, како домаћа, тако и она „међународна“, поготово она која се крије иза акронима ЕУ и НАТО, константно понижава бираче, на више начина. Некад им ускраћује могућност да се изјасне о неком суштинском питању, говорећи како је народ недовољно информисан да се одреди, те да је на његовим представницима да ту одлуку донесу (примјер, питање НАТО у Црној Гори). Некад им дозволи референдум али игнорише његове одлуке, наводећи да је само било у питању консултовање грађана (споразум о штедњи у Грчкој, европски Устав у Француској и ово сад у Македонији). Некад једноставно каже да мора поново да се гласа, све док народ не гласа исправно (Лисабонски споразум у Ирској).

Сва ова понижења, овај патернализам којим често неизабране бирократе упитних квалитета намећу своје одлуке, те одлуке разноразних тхинк-танкова, корпорација, богаташа и војно-индустријског сектора, бирачи наизглед трпе. Трпе, до момента док не добију прилику да нађу неког кога сматрају чекићем којим ће сломити те којима је најтежи рад у животу био лупање печатом. Некад тако одаберу Салвинија, некад Трампа, а некад у будућност Ле Пен. Ови „лидери“ лако буде бијес бирача и неријетко га каналишу према другим обесправљеним групама, а не ка „елитама“. Оно што фасцинира је неспремност евробирократа да увиде своје грешке и да престану да раде једно те исто. Да ли су толико огрезли у корупцију, толико окружени „yес-мен“ путем којих се самопотврђују или су свјесни да им стиже крај па покушавају да одраде још који „послић“ прије него што их клима понесе, није јасно. Нејасно је само, са које стране ће та плима стићи. Ја се надам кроз Меланшоне и Корбине, а не кроз Ле Пен и Рис-Мога. Видјећемо.

Текст је пренесен са блога Против негативног, а аутор је Стефан Ђукић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: