Истине и лажи о Херцеговцима: Отимање православних светиња

Пише: Томо Папић

Фрањевачки мисионари су дошли у Хумску земљу након оснивања Босанске викарије, то јест послије 1340. године. Управо тада је почело католичење становништва данашње Херцеговине, а не знатно касније, како тврде неки српски научници, ваљда да би из херцеговачке повјеснице избрисали Буњевце, јер су Анте Старчевић и Анте Павелић били похрваћени лички Буњевци.

Херцеговина је, неоспорно, матично подручје Буњеваца: далматинских, личких и бачких. Ове посљедње угарске власти називале су католичким Рацима (Србима), док су Хрвате означавале етнонимом Хорват. Зато је, веле водећи хрватски ономастичари – Малетић и Шимуновић, презиме Хорват најчешће у Хрвата. То презиме помиње се још 1533. године, скоро девет деценија прије масовног досељења Буњеваца у Бачку.

Босански бан Стефан II Котроманић, католик од 1340. године, подигао је (око 1350) фрањевачки самостан на периферији Хума – крај града Новог на Неретви. У унутрашњости Хума у 14. вијеку није било католичких манастира. 

Далеке 1563. године на подручју између ријеке Буне и Дувна постојале су само двије хришћанске богомоље: православни манастир Житомислић и католичка црква у Рошком Пољу. Све остале цркве и манастире срушили су Турци.

Обновљен љета Господњег 1563, манастир Житомислић је претрајао турски земан, вријеме аустроугарске владавине Босном и Херцеговином, оба свјетска рата, али не и наше доба: разорили су га, јуна 1992, сљедбеници Павелићевих усташа, оних који су (1941) поубијали и у Видоњску јаму бацили житомислићке монахе. Римокатоличка црква у Рошком Пољу код Дувна сравњена је са земљом још у 17. вијеку.

Поновна изградња више цркава у Босни и Херцеговини почиње за вријеме владавине младог и скрупулозног султана Абдул Меџида (1839 –1861), а наставља се у вријеме управе брата му Абдул Азиза. Од завршетка Бечког рата (1699) до 1848. године, када фрањевци оснивају самостан на Широком Бријегу, херцеговачки католици били су без иједног храма!

У првоме попису самостана Босанске викарије, сачињеном око год. 1380. и сачуваном у дјелу фра Бартоломеја из Пизе о животу св. Фрања, не помињу се самостани у унутрашњости западног Хума, јер тада, као што рекох, нијесу ни постојали. Према расположивим археолошким и историјским подацима, најстарије католичке цркве на том простору саграђене су у наредном стољећу. Једна од њих је црква св. Марије у Раштанима код Мостара, мјесту у којем су се, послије одласка Буњеваца, населили православни Срби и били већина до 1992. године.

Подаци о старости сакралних грађевина у Хуму и те како су познати професору Марку Вегу, али он настоји доказати да православља у западном дијелу Хумске земље није било ни за вријеме владавине Немањића. Припадност цркава Вего обично одређује према обради два-три камена, нађена на црквишту, или позивајући се на врло проблематичне и непоуздане изворе, какви су већим дијелом Љетопис попа Дукљанина и Краљевство Словена Мавра Орбина.

Је ли нека црква била католичка или православна не може се одредити према обради пар каменова у њеној рушевини. На манастирској цркви Христа Пантократора у Дечанима примјетно је прожимање елемената западног (романског и готског) и источног – византијског стила са већ постојећим традицијама српске умјетности. Да је та црква саграђена у Херцеговини и разорена за вријеме Бечког рата, Вего би, видјевши елементе романике и готике на црквини, рекао да је „припадала кршћанима западног обреда“.

Мавро Орбин, који у реченом дјелу каже да је прапостојбина Словена Скандинавија, наводи како је „жупан Захумља Јурко замолио, 1194. године, дубровачког надбискупа да му освешта цркву св. Козме и Дамјана“. Католички папаз, као што видимо, не зна име тадашњег захумског кнеза, Немањиног брата (звао се Мирослав), а „зна“ кога је исти кнез позвао да освешта цркву код Благаја. Но, на цитираном податку Вего заснива тврдњу да је поменута Мирослављева задужбина била католичка.

Кнез Мирослав је, претпоставља се, подигао и цркву св. Петра у Завали (Попово) за коју шкуторски повјесничар вели да је припадала католицима, иако се као католичка јасно помиње тек након пола миленијума постојања (1652. године), у вријеме кад су православне цркве у Поповом пољу отимане од стране конвертита. Један примјер присвајања православног храма саопштава др Новица Војиновић у књизи Хиљадугодишњи геноцид Ватикана над православним народима, позивајући се на бискупски извјештај упућен 1624. године Конгрегацији за пропаганду вјере: „(…) неки ратоборни фра Блаж из Градца крај Хутова истјерао је из српског манастира у селу Орахову код Требиња православног калуђера, довео католичког свештеника и манастир прогласио католичком црквом“.

Основ за претпоставку да је црква св. Петра у Завали отета даје нам Вегов цртеж њеног темеља. На том цртежу се види да је завалска црква имала један улаз, и то на западној страни.

Стотинак година прије оснивања Конгрегације за пропаганду вјере и почетка отимања православних светиња у Херцеговини, Рањина, у својим Аналима, оставља први писани траг о Петровданском сабору код цркве у Завали. Дубровачки љетописац се 29. јуна 1525. године затекао у Сланом, мјесту удаљеном сат и по хода од Завале, и том приликом записао: „(…) један фрањевац из самостана св. Јеронима (…) пошао је у Попово поље на прославу Петровдана у Завали, гдје се налази црква посвећена св. Петру, (…)“. Овај Рањинин податак Вего је издвојио између још два о истој цркви, како би доказао да је она и тада (у 16. вијеку) била католичка.

Ипак, Херцеговина је земља сумњичавих људи. Зато сам потражио одговор и нашао га у кратком прилогу завалског игумана Христифора Михајловића Црква св. Петра у Завали (ГЗМ, 1890): „Код ње (о.п. цркве) има и старијех гробница, а и сад је ту гробље православнијех становника из села Завале. До 1867. године овдје су се копали и римокатолици, којијех има у Завали неколико кућа. Због тога су они до поменуте године држали да је ова црквина њихова. Речене године покушају исти римокатолици себи начињети ову цркву, и тако се поведе оштра парница између православнијех и римокатолика око ње. Напошљетку турски суд, пошто комисија све прегледа, облик цркве, куд је окренута, као и по документима, које сам напријед споменуо, констатује и изда хућум (о.п. пресуду) да је црква православна“.

Укратко речено, црква св. Петра у Завали била је православна од друге половине 12. до прве половине 17. вијека, када су је отели католици! Године 1667. тај храм је срушио земљотрес, а два стољећа касније (1867.) његови остаци су судском одлуком припали православном манастиру Ваведења св. Марије у Завали. Ово је историјска истина. Међутим, студенти историје у Црној Гори мисле другачије јер још увијек уче из књиге Средњовјековна БиХ Марка Вега.

Сличност између украсних мотива на плочама из рушевина завалске цркве св. Петра и орнамената у Мирослављевом јеванђељу давно је примијећена. О томе се може доста сазнати од искусног српског археолога мр Ђорђа Одавића. Он не искључује могућност да је Мирослављево јеванђеље писано управо у Завали!

Далеко од Попова поља, у селу Хумцу крај Љубушког, родном мјесту Вјекослава Макса Лубурића, нађена је камена плоча са уклесаним ћириличним натписом (12. в.), најстаријим у Херцеговини: „ У име отца и сина и светаго духа. Асе црки (ово је црква) Арханђела Михајла, а зида ју Кърсмиръ син Бретъ, жупи [у]рунъ, и жена јега Павица“.

Марко Вего је тачно прочитао ријечи на Хумачкој плочи и дао готово беспријекоран палеографски опис натписа. Али, дио његове расправе о натпису са Хумца писан је ненаучно. Наиме, он негативно селектује научне податке како би нас навео на закључак да је хумачки натпис био у католичкој цркви из 10. или 11. стољећа. Свој суд Вего заснива, првенствено, на једном графичком детаљу: употреби глагољских слова ( за т и е).

Шта рећи? Хрватски академик Бранко Фучић (1920 – 1999), историчар умјетности, палеограф и археолог, доказао је да глагољска слова садржана у хумачком натпису не припадају најстаријем типу глагољице, већ ономе који је био у употреби у 12. и 13. вијеку. Споменик о којем је ријеч настао је, дакле, у немањићко доба, а глагољицом су се тада служили и Срби.

Др Халид Садиковић нас обавјештава да је такорећи на пушкомет од Хумца – у Љубушком, двије године прије почетка градње хумачког самостана, подигнута православна црква посвећена Архангелу Михаилу. Вего је овај податак изоставио зато што не иде у прилог реченом закључку. Кажем ‘изоставио’ јер сам сигуран да је као аутор монографије Љубушки (Сарајево, 1954) располагао обиљем података о томе и околним мјестима.

У неколико расправа Марко Вего цитира др Доминика Мандића, историчара цркве и познатог усташког идеолога. За вријеме његовог ђаковања на Широком Бријегу, др Мандић је био равнатељ (директор) широкобријешке класичне гимназије и, по свој прилици, Вегов професор. А да ли му је омогућио студирање теологије у Фрајбургу – не знам.

Ако јесте, није се покајао! Обојица су, како би рекао академик Василије Крестић, „засукали рукаве да докажу“ да су међу православцима у Херцег – Босни етнички Срби мањина, односно посрбљени Власи већина, иако чак и поп Дукљанин (Гргур Гризогоно), у деветом одјељку Љетописа, помиње Босну као српску покрајину: „Србију пак, (…), подијели на двије покрајине: једну од велике ријеке Дрине у правцу запада све до планине Бораве (Борја – Т.П.), коју још назва Босном, другу пак од исте ријеке Дрине у правцу истока све до Лаба (…), коју назва Рашком“.

Наставиће се…

Извор: Порекло.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: