Ostrog

Piše: Slobodan Milić

Ako našim precima to naredi Bog,
Da u Steni koja zasvetli usred noći,
Sazidaju i uznesu manastir Ostrog
Sva su naša htenja nadzemaljske moći,
Kao Isus prihvatismo sa Krsta svog.

Krst priznajem nije lako nositi,
Kroz lavirint ovozemaljskih stvari,
Gde vlada Zlo, a moraš čovek biti,
Gde se za Slobodu vekovima krvari,
Gde Krst i narod moraju biti istiniti.

Kada mi je najteže, Sveti Vasilije,
Emocije me prisete imena Tvog,
Prepustim se talasima večne poezije,
Od detinjstva mislim, Čovek je Bog,
Gledam Gore i upijam svetla Uranije.

Danas kada se Svet sveo na Zlo,
Mislim da Zlo vlada od pamtiveka,
Ova naša Stena nije njegovo delo,
Svetli, daje nadu i brani čoveka,
Ostrog nepravednicima i Zlu drži opelo.

Ako smo primorani da se branimo Moštima,
Ako nas lakoverni prignaju do Stene,
Znaj, Sveti, da i u nama svetosti ima,
I zlo mora da zna pre nego krene,
Ostrog samo Duše Pravednika prima,
Zlo će se raspršiti kad stane pred zene.