Осми међународни фестивал Ћирилицом
Организатори најважније будванске љетње манифестације, ЈУ Народна библиотека Будве „Мирослав Лукетић“ и Удружење издавача и књижара Црне Горе, најавили су свој осми међународни фестивал „Ћирилицом“, који ће се одржати у Будви, на сцени Између цркава, од 23. августа до 15. септембра 2024. године.
Намјера организатора је да, као и уназад неколико година, подигну квалитет програма као и да се свим садржајима обрате како суграђанима и туристима тако и новим групама гледалаца које ће привући својим занимљивим програмом.
Прошле године програм је дјелимично усмјерен ка дјеци и младима што је циљ и ове године, чим се овај пројекат ставља на врх оних који међу младима и дјецом промовишу ово најљепше писмо.
Врхунац читавог трајања фестивала десио се прошле године када је гостовала чувена пољска списатељица, нобеловка, Олга Токарчук као и када је приређен низ врхунских драмских програма заснованих на аутентичном
будванском и црногорском наслијеђу.
„Ћирилицом“ је данас препознат као највећа и најдужа љетња културна манифестација чији је циљ очување јединог аутентичног црногорског писма – ћирилице те је стога овај фестивал како од учесника тако и од посјетилаца препознат као најважнији догађај тог типа на читавом простору бивше Југославије.
Фестивал ће бити састављен од ликовног, музичког, драмског и књижевног сегмента.
Организатори су изјавили да су током децембра прошле године утврђене све главне теме овогодишњег фестивала који ће по комплексности и квалитету програма и обиму садржаја бити још један корак напријед у односу на раније године.
Јавност ће у наредном периоду бити информисана о бројним у конкретним фестивалским програмима чија је намјера да додатно промовишу ћирилично и аутентично насијеђе на чему је базирана комплетна црногорска култура током периода дужег од пет стотина година.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Каква ћирилица и слово ј, све је то постојало прије Ћирила и Методија, а ту подвалу смо прихватили , као и то да смо се населили у 7 вијеку. Будалаштине. Прави назив нашег писам је БУКВИЦА. И тачка. Вук је једноставно избацио неразумљиви књишки и црквени говор, слова и писање и увео народни говор, којим се говорило одувијек и којим ће се говорити, а они који га трују страним изразима и који би хтјели неке туђе земље за господаре нека иду тамо.
Kада ћемо једном заувек избацити из српске ћирилице, слово које никада није постојало у ћирилицу, и који икада није требао да се убаци у наше писмо, а то је франуско-немачко“ слово „Ј“, који су нам наметнулу бечки спијуни и србофовни југословени током 19 века. Да подсeтим да слово „Ј“ који чак није ни латинско, пошто у латински језик, а и у тренутни италијански језик слово „Ј“ не постоји.
Предлажем да се врати старо православно словенско слово “ Й й „, који је присyтан код Руса, Украјинаца, Бијелоруса и Бугара. У овој породици правосланим словенским народима фали српски народ. Такође да подсетим, да Руси у почетком 20 века уопште нису имали проблеме да реформишу своју ћирилицу, то је за они који би одмах рекли да је то превише компликована ствар.
Убацивањем слово „Ј“ је означен као почетак југославизам и расистичке реторике против српског народа у 19 веку, чак је и наша црква сматрала да је убацивањем слово Ј покушај покатоличење Срба. Слово је сиболизује злочиначку политику под именом „Југославизам“, једном заувек то треба протерати из српске историје као зло која као зараза отрује српско друштво скоро 150 година.
Азбука би овако следила :
А – Б – В – Г – Д – Ђ – Е – Ж – З – И – Й (J) – K – Л – Љ – М – Н – Њ – О – П – Р – С – Т – Ћ – У – Ф – Х – Ц – Ч – Џ – Ш
Пример праве српске ћирилице :
“ ЗАВЙЕШТАЊЕ ЙЕЗИКА
Чувайте, чедо мойе мило, йезик као земљу. Рийеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта йе народ изгуби ли йезик, земљу, душу?
Не узимайте туђу рийеч у свойа уста. Узмеш ли туђу рийеч, знай да йе ниси освойио, него си себе потуђио. Боље ти йе изгубити найвећи и найтврђи град свойе земље, него наймању и найнензнатнийу рийеч свога йезика.
Земље и државе не освайайу се само мачевима него и йезицима. Знай да те йе неприйатељ онолико освойио и покорио колико ти йе рийечи потрао и свойих потурио.
Народ койи изгуби свойе рийечи престайе бити народ.
Постойи, чедо мойе, болест койа напада йезик као зараза тийело. Памтим йа такве заразе и морийе йезика. Бива то найчешће на рубовима народа, на додирима йедног народа са другим, тамо гдйе се йезик йедног народа таре о йезик другог народа.
Два народа, мило мойе, могу се бити и могу се мирити. Два йезика никада се помирити не могу. Два народа могу живйети у найвећем миру и љубави, али њихови йезици могу само ратовати. Кад год се два йезика сусретну и измийешайу, они су као двийе войске у бици на живот и смрт. Док се год у той бици чуйе йедан и други йезик, борба йе равноправна, кад почиње да се боље и више чуйе йедан од њих, тай ће превладати. Найпослийе се чуйе само йедан. Битка йе завршена. Нестао йе йедан йезик, нестао йе йедан народ.
Знай, чедо мойе, да та битка између йезика не трайе дан-два, као битка међу войскама, нити годину-двийе, као рат међу народима, него вийек или два, а то йе за йезик исто тако мала мйера времена као за човйека трен или два. Зато йе чедо мойе боље изгубити све битке и ратове него изгубити йезик. Послийе изгубљеног йезика нема народа.
„