Osma Njegoševa sahrana

Uzaludno traganje za nečim „autentičnim“ u državama nastalim na razvalinama Jugoslavije, što ih nepovratno deli od srpskog porekla i korena, ponekad dobija (tragi)komične dimenzije. „Nadrealisti“ dr Neleta Karajlića su se još jednom pokazali kao proroci. U epizodi kultne emisije koja je emitovana pre više od dve decenije, „prof. dr Nermin Padež“ je zajedno sa „kolegama Nenadom Zamenicom i Stjepanom Zarezom“ došao do epohalnog otkrića da se u Jugoslaviji ne govori jedan (srpskohrvatski ili hrvatskosrpski), već šest jezika: srpski, hrvatski, bosanski, hercegovački, crnski i gorski. Dvadeset godina kasnije ovo je postala realnost.

Sa formiranjem novih država na razvalinama bivše Jugoslavije, političke elite novoformiranih nacija su, u potrazi za identitetom, ustanovile da ne govore jezikom kojim su govorile pre raspada zemlje. Njihovo uzaludno traganje za nečim „autentičnim“ što ih nepovratno deli od srpskog porekla i korena ponekad dobija (tragi)komične dimenzije. Aktuelni primer za to je skorašnja najava Crnogorske akademije nauka i umjetnosti da će prirediti „Rečnik crnogorskog jezika” sa 88.600 reči. Vredi napomenuti da je Vukov „Rječnik“ iz 1818. godine brojao „samo“ 26.270 reči.Koje li će sve reči ući u ovo „kapitalno delo“ CANU, samo Bog zna.

Sama istorija izmišljenog „crnogorskog jezika“ liči na neku lošu politikantsku komediju. Nastao je u umovima ljudi koji su pošto-poto želeli da pobegnu od svog porekla, dokazujući da su ono što nisu. Neveštom uhu bi se učinilo da „crnogorski jezik“ na prvo slušanje podseća na jedan siromašan, ružan i arhaičan jezik koji se u lingvistici naziva srpskim. Ali, to je zabluda, što je dokazao „otac crnogorskog jezika“, Adnan Čirgić, koji je i doktorirao na ovom jeziku, pred komisijom koju su sačinjavali ljudi koji nikad nisu živeli u Crnoj Gori. Prvi doktorat na ovom, nama posve nepoznatom i nerazumljivom jeziku nosi naslov “Govor podgoričkih muslimana”. Odbranjen je na univerzitetu (sveučilištu) „Josip Juraj Štrosmajer“ u Osijeku.

 Da komedija bude veća, pomenuti dr Čirgić će najverovatnije biti prvi dekan „Fakulteta za crnogorski jezik i književnost“ na Cetinju, čije je formiranje najavila vlada Crne Gore. Na Cetinju, dobro ste čuli. U istom onom ponosnom, slavnom, krševitom mestu gde je živeo i stvarao veliki Njegoš, koji ozbiljno dolazi u opasnost da bude proteran iz zemlje kojom je vladao. On se ne uklapa u koncept sadašnjeg vremena, ni vlastodržaca koji određuju sudbinu njegovog zavičaja.

Savremeni montenegrinski „jezikoslovci“ i njihovi nalagodavci nemaju ništa zajedničko sa Njegošem – ni mudrosti, ni širine, ni rodoljublja, ni istinoljublja, ni čovekoljublja. O odanosti svetosavskom zavetu, kosovskoj etici, hrišćanskim vrlinama, slobodarskim idejama, da ne govorimo. Oni su sušta suprotnost svemu tome. Svemu onome što je za Njegoša bila svetinja. Po „lingvističkim pravilima crnogorskog jezika“, Njegoš zapravo nije ni znao da je govorio stranim jezikom. Njegova dela zato zahtevaju prevod i novo tumačenje. Po njemu će poturice iz „Gorskog vijenca“ najverovatnije biti proglašene za žrtve “velikosrpske agresije”. Oko ostalih Njegoševih dela biće velikih muka sa prevođenjem. Kako prevesti „Ogledalo srpsko“ i „Svobodijadu“, kako „Luču mikrokozmu“? Tu se mogu pronaći mnoge opasne ideje, naročito one koje govore o slobodi, kao i epski uzori oličeni u poznatim srpskim teroristima kao što su Knez Lazar i Miloš Obilić. To se mora saseći u korenu!

Ne sme se dozvoliti da zdrav razum pobedi ludost! Vreme apsurda u kom živimo je prepuno nadrealnih situacija poput ove. Iako priča oko „crnogorskog jezika“, njegovog „Rečnika“ i prevođenja „Gorskog vijenca“ prosečnom čoveku deluje smešno, u pitanju je izuzetno ozbiljna stvar o kojoj se mora i te kako voditi računa. Po istom principu su od ogranaka srpskog etničkog korpusa na Balkanu nastale nove nacije, koje takođe pokušavaju da prisvoje delove srpske kulturne i duhovne baštine. U „sred Srbije“ se zahteva uvođenje „bosanskog jezika“ u sredinama gde pretežno živi muslimansko stanovništvo. Pomenuti „nadrijezik“ je takođe produkt težnje da se pobegne od svog korena a istorija prikaže onakva kakva nije. Ona se neprestano krivotvori da bi se sakrila istina i zabašurila suština.

Na sve ovo zvanična Srbija ćuti, kao i njene najvažnije institucije, koje u najboljem slučaju izdaju nemušta saopštenja u kojima se ne slažu sa gorepomenutim stvarima. Svakako da bi SANU, kao institucija od najvišeg nacionalnog značaja, mnogo više trebalo da posveti pažnje ovakvim stvarima i adekvatno odgovori na njih. Da se sprdnja sa našim jezikom, kulturom, duhovnošću, identitetom i zdravim razumom ne bi nastavljala u nedogled, sa dalekosežnim posledicama po sve nas, naročito po buduće generacije. Da se jednog dana ne bi desilo da naša deca u školama uče kako je Njegoš – stranac, a u našim knjižarama pronalazili prevode „Gorskog vijenca“. Sa srpskog na srpski. To bi bila osma Njegoševa sahrana koja bi ozvaničila naš put u siguran nestanak. Na kraju, ostaje možda ključno pitanje: „Šta bi na sve ovo on rekao“? Neka svako od nas pokuša da odgovori na ovo prosto pitanje. To se posebno odnosi na „prevodioce“ Gorskog vijenca. Možda ih odgovor koji će pronaći u sebi otrezni i vrati na Njegošev put. Put vrline i istine. Ili barem izazove grižu savesti.

Jovan Aleksić