Ослонац

Пише: Александар Ходаковски, командант бригаде „Восток“, превео Ж. Никчевић

Идем на положај кроз село – према мени пешице командант руске ваздушно-десантне бригаде. И онда ми објашњава – био је у цркви да запали свеће.
Стижем на положаје, на заједничко командно место – ту је заменик команданта исте бригаде са бројаницом у рукама и иконицом од картона чија ивица вири из џепа панцира…
И то се дешава свуда, стално.
Ждребенце се уплашено хвата за коња, дете се крије иза мајчине сукње – траже заштиту од најмилијих, од оних у које верују и у које се уздају…
Али поента није само у мистичном страху од опасности – поента је и у томе да нема коме другом да се верује и да се нема на кога другог ослонити.
Не ослањајте се на кнезове и синове људске – у њима нема спаса.
Само опасност разоткрива и изоштрава ово разумевање, а удобност само изазива жудњу за безопасном патњом.

И о Лењину можете да вичете са дивана колико год желите, али командант бригаде није носио цвеће на његов споменик…
Узгред буди речено, има много споменика, много поклоника, – али у нашим црквама цвеће сваки дан, а око споменика….

(Телеграм-канал А. Ходаковског)