Осам вјекова Српске цркве: У ризама и писци и љекари
1 min read
Јефимија
Као и код бројних других народа, и код Срба су се при цркви родиле и, најпре, од црквених људи развијале уметност и наука. Тако је било пре Немањића, у њихово доба доживело процват, а у време турског ропства цркве и манастири били су једини чувари темеља српске духовности и културе. Црква је, другим речима, била и држава, и кад државе није било.
Историчари књижевности, међу њима и Павле Поповић, сагласни су да је за нашу писану реч пресудан био онај тренутак „кад је, први Србин преписивач старих свештених књига, јамачно у неком манастиру радећи, узео при преписивању поправљати језик тих књига и уносити у њега особине свога матерњега језика. То је моменат када се српска књижевност родила“.
У црквама су настали најстарији очувани споменици: споменик српске рецензије црквенословенских књига, Маријинско јеванђеље, написано глагољицом крајем 10. века, век старији Зетски апостол, као и најстарија српска ћириличка књига, Мирослављево јеванђеље, писано поткрај 12. века у Цркви Светог апостола Петра у Бијелом Пољу. Радом и прегалаштвом Светог Саве, српска књижевност доживљава успон, а први српски архиепископ назива се „оцем српске књиге“.
Типике, житија, повеље и бројне друге рукописе писали су углавном калуђери. Не сме се заборавити и да је прва српска песникиња – књижевница Јефимија била монахиња.
После краха српске државе, у време ропства под Турцима, при манастирима, најчешће тајно, радиле су и преписивачке школе. Окупљале су учене монахе, преводиоце, књижевнике и преписиваче који су украшавали рукописе и књиге. По оставштини поколењима, чувене су Ресавска и Рачанска преписивачка школа. Прва у 15. веку, у манастиру Манасија, а друга век касније. Када је манастир Рача разорен 1688, монаси су отишли у Сентандреју и у фрушкогорске манастире. У преписивачкој школи Кипријана Рачанина у Сентандреји стасао је и Гаврил Стефановић Венцловић, који је у српску азбуку увео слова „ћ“, „ђ“ и „џ“.
И корени штампарства у Србији воде до манастира. У последњој деценији 15. века, кад почиње српско штампарство, слободна је била само Стара Црна Гора. Тада је на Цетињу радила штампарија Ивана Црнојевића и његовог сина Ђурђа. После пада Црне Горе, српско штампарство се „сели“ у Румунију и Венецију. Под Турцима је радило осам српских штампарија: у манастирима Рујан, Грачаница и Милешева (у два периода), у Мркшиној цркви код Ваљева, као и у Скадру, Београду и Горажду.
Прве српске болнице такође су радиле у манастирима Хиландару, Студеници, Дечанима, Милешеви, Мажићима… То потврђују многобројна писана сведочанства, фреске и предања, али материјални докази постоје само у манастиру Ораховица у Мажићима код Прибоја. Ту је у 16. и 17. веку била болница у којој су и за савремена схватања рађене врло сложене операције. Хируршки инструменти, пронађени у Мажићима пре 20 година, чувају се у Завичајном музеју у Прибоју. Реч је о сврдлу за извлачење пројектила, виљушци за ампутацију, двоструком сечиву са спиралним навојем, хируршком шестару и ножу, и великим свећњацима од студеничког мермера који су служили за осветљење током операција. Штавише, током археолошких истраживања, како каже археолог Саво Дерикоњић, директор Музеја у Прибоју, пронађена је некропола са 180 скелета, а на два су видљиви трагови трепанације (отварања лобање). Остеолошко-антрополошке анализе откриле су на глави једног женског скелета не само да је лобања отварана, већ и трагови прерастања, што недвосмислено потврђује да је пацијенткиња преживела. То указује да су српски монаси-лекари били врхунски хирурзи.
