Госпођа Анастасија, старица која је рођена у Севастопољу и читав живот провела у граду, крсти се док баћушка изговара ове речи:
-Слава Богу, вратили смо се Русији нашој драгој… – каже госпођа.
Пред Никољском црквом вијори се застава са Андрејевским крстом. Знак руске флоте.
-У смутно време, кад је био Мајдан, грађани су ујутру устајали и гледали ка брегу на коме је црква, ако је на јарболу Андрејевски флаг, добро је, не морамо да пратимо децу са Крима. Звали су ме сваког дана да се захвале, баћушка хвала вам за заставу, док је она испред цркве, ми се не бојимо. А једном, звали су ме из команде Украјинске флоте, хтели да ставе и заставу Украјинске флоте испред цркве, ја сам им само рекао – „схватите, имам два сина, како њима то да објасним“ и они су одустали – прича баћушка.
Његове приче о десантним походима су као најлепше руске бајке. Само што оне нису бајке. Када су руски десантњики кренули у десант, најпре у Грчку а затим и у Босну, као миротворци, баћушка их благословио а њему било жао што није могао да пође са њима.
-Једном, био сам млад свештеник, искрцавали смо се из великог десантног брода у код Солуна. Дуго чекали, кад су се врата на прамцу отворила и када је спуштена рампа да људи и техника крену, пред нама се отворила Грчка… Један од десатника носио је посуду са освећеном водом, водицом којом је требало да пошкропим људе и тенкове, и излазећи, спотакао се, пао, али је и у паду успео да сачува посуду, само мало воде се пролило на платформу… Сви су у чуду застали, од команданта до морнара, оног десатника, који ме са пода питао – „Баћушка, је ли ово лош знак“… Не верујем у лоше знакове, сви су гледали у мене, чекали шта ћу да кажем, и, не знам откуда, из мене је изашла реченица – „Сине, Бог са тобом, какав лош знак, ти си се само поклонио земљи Хелена, и гледај како света вода са брода, са платформе тече на копно“, и, сви су одахнули – присећа се баћушка.
Фото: З. Шапоњић
Јутрос је баћушка у Никољском сабору читао молитву за спас и напредак велике Русије а жене из црквеног хора су певале. У гласу оца Георгија је сва лепота Русије. Док баћушка пева могу се видети бескрајне степе, Дон, Об и Јенисеј, и обале Бајкала и непрегледна сибирска пространства, и Камчатка и бели облаци како плове на југ, и слава Господа.
У цркви је мирисао тамјан а под сводовима храма било је пуно радости. Са небеса се спустио један зрак сунца.
-Алилуја, алилуја – певале су госпође из црквеног хора.
Њихови су гласови анђеоски.
И, како Господ да не услиши молитве баћушке за напредак Русије?
У рано августовско јутро у Севастопољу доручкујем грожђе убрано из једног винограда крај Јалте и црни бесквасни хлеб. Улицом пролазе официри Црноморске флоте.
Читаве ноћи том истом улицом пролазили су пукови генерала Врангела, све до пред зору, уморни козаци застајали под мојим прозором да се одморе. Ја сам стајао на прозору и плакао док сам их гледао како одлазе да никад више не виде Севастопољ.
У Севастопољу је све измешано. Све се претвара у један невероватан, понекад и страшан колоплет слика, мисли, звукова… И прошлост и садашњост, и историја и будућност, и флота и небо, и бели облаци који се понекад укажу од Азова и брезе и море и планине, људи, бродови, и глас баћушке док чита молитву.
Покушавам да средим хаос у глави и срцу. Да мислим на тихи Дон који је ту, близу, и на плава магловита пространства Азова.
Зашто је у Русији увек и све тако компликовано, сложено, необјашњиво и противречно? И зашто овде тако узавру, прокључају емоције?
Док сам јутрос ходао Братским меморијалним гробљем ни једном нисам ногама додирнуо земљу. Тамо је душа тако слободна. Тамо се у подне, у бескрајној тишини чује како анђели певају, док около, под земљом леже десетине и десетине, можда стотину, можда две стотине хиљада војника и морнара.
Како ратовати са земљом која никада до краја не изброји своје жртве? Је ли то истовремено, и крст, и несрећа и снага Русије?
А само пар десетина метара даље живи нови, лепи, садашњи Севастопољ. Хиљаде младих људи, лепих, насмејаних, отворених, радосних.
Два Севастопоља, један крај другог. Нераскидиво увезани.
Овде нема места за меланхолију. Овде се сва чула изоштре, овде емоције долазе са невероватном снагем, раде 24 сата дневно. Овде можете певати, плакати, радовати се, смејати, сатима гледати у пучину Црног мора, једино не можете бити меланхолични и равнодушни.
Једино, не знам још како ћу се одвојити од Севастопоља. Покушаћу да га целог понесем са собом. Баћушка ми је обећао да ће се сваког дана молити за мене, нарочито када посрнем а то ми се тако често дешавања.
