Oпроштаница од Mомира Војводића
Стишао се само за трен (јер друкчије су пјесничке смрти пред ужасом страшне ноћи у коју све потања) највећи послератни ср(б)ски пјесник Црне Горе, Момир Војводић.
Момир сав од немира, перјаница најпослушнијег и највјернијег ср(б)ског синовља, лирски темељник и епски бојовник, војвода стиха и јапија реских казивања, што је силазио до бола себе, до вида и види Косово, недовољно ражељен на оба свијета.
Отишао је витез умјетничке части, у чијој души је живио њежник и посвећеник пјесниковања, до религијског, пред тим чудом што се зове пјесма, тај вјечни крик и потоње утихнуће.
У том витезовању часних, глас Момиров је био и остао тврђава, купа ср(б)ске симболизације, нашег рашпчепљеног светог језика, утихнуо је за зеру најпотпунији и најгрлатији ћириличник, истиник, господин и професор Момир Војводић, пред истом уклетном поруком свих нас, да је на отпочетој опоруци све мање пјесника пред животом што више и није.
Уснио је у Божијем Војводић, Војеводич и истински Србојевић, изгорелац душом и срцем за својим Косовиштем, болник свеколиког Ср(б)ства, невољни избјежилац од писка огњишта и злопогледних шкргутања, стизалац и одмицалац, велики бдјеник над сваким стихом и неподмитљиви стражарник. И кад би други умакалци заћутали, разбјежали се и скаменили, Момир је остао трајна вриједност ср(б)ске књижевности, ведрина до које само ријетки (најбољи) стижу.
Да свједочи до грцања, до муке, брат сузништва и најбратскија мелемница сестре Батрићеве, послушаник до поноса старца Милије, онај чије је мјесто било у прочељу и потоњих кнежевих вечера.
VJEČNAJA PAMJAT !!