Опет се спомена приближава час, ја видим, ја чујем, ја осјећам вас: Ана Ахматова – Епилог

Епилог

I
Ја сазнадох како опадају лица,
Како страх бистро око сише
И клинопис како најгрубљих страница
По образу страдања испише,

Како увојке пепелне ил’ црне
Намах сребра прелије белина,
Осмех на уснама сасуши се, стрне,
И дрхти немир из усахлина.

И ја, молим се, не за себе саму,
Већ за све друге са мном збијене
И у љутом хладу и у јулском пламу,
Од црвеног зида ослепљене.

II
Опет се спомена приближава час,
Ја видим, ја чујем, ја осећам вас:

И ту што су једва привели прозору,
И ону одавно што не гледа зору,

И ону што красном трехнув косом свом,
Рече: „Ја долазим овде ко у дом“.

Ја бих хтела све их по имену звати,
Ал’ отеше списак, и како сазнати?

За њих ево мога широког покрова
Од јадања тајних, мука, снова.

Из сећања мога никада их неће
Избрисати патња ни час среће.

Ако запечате моја уста болна
Кроз која стотине виче милиона –

Нек се окамени глас с њиних усана
Уочи мога года – спомен дана.

А ако некада до замисли стигну
Споменик у родном крају да ми дигну,

Сагласност дајем за ту светковину
Под условом: нека га не вину

Ни покрај мора, где сам се родила,
С њим сам све блиске везе разгодила,

Ни у Царском селу код заветног пања,
Где ме сенка и сада прогања,

Већ овде стајала где сам триста дана
И нико ми врата не отвори знана,

Овде где ћу се бојат и у смрти
Марице црне шкрип заборавити,

Заборавити ударање двери,
Јаук старице ко рањене звери.

Нека с непомичних капака од бронзе
Истопљеног снега капљу сузе

И с њега затворски голуб нек заплови
У даљи као на Неви бродови.

*

Ана Ахматова

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: