• Насловна

Опозвани амбасадори остаци су промашене политике ДПС-а: Они нијесу заступници државне политике, већ партијских интереса оних који су поражени на изборима 30. августа

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Састанак предсједника државе Мила Ђукановића, министра вањских послова Ђорђа Радуловића и вицепремијера Дритана Абазовића на тему опозива амбасадора одржаће се данас у згради Предсједника.

Састанак предсједника државе Мила Ђукановића, министра вањских послова Ђорђа Радуловића и вицепремијера Дритана Абазовића на тему опозива амбасадора одржаће се данас у згради Предсједника.

Радуловић је иницирао састанак са Ђукановићем након кризе у рјешавању питања опозива седморо дипломата, које је затражила Влада, али предсједник државе није хтио да потпише указ о томе.

Опозив амбасадора и Ђукановићево инсистирање на чињеници да неће потписати указ о њиховом опозиву прокоментарисао је аналитичар Бошко Вукићевић.

„Министар вањских послова треба данас да одржи састанак са предсједником Ђукановићем поводом питања опозваних амбасадора. Како Ђукановић, одбијајући да потпише указ о опозиву, тражи да му се појасни како су то дати амбасадори „радили против интереса државе“, још једном прилажем како сам ту проблематику у једном тексту појаснио, чини ми се прилично аргументовано. Нека моја аргументација буде један од материјала за данашњи састанак предсједника и министра“, наводи Вукичевић.

Одбијајући да потпише указ о опозиву седам амбасадора, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић је, подсјећа Вукићевић, од Министарства вањских послова затражио објашњење тврдњи „да су амбасадори радили против интереса државе“.

„Осим тога, Ђукановић је истакао да није сагласан са „паушалним, политикантским и реваншистичким оцјенама“ министарства. У образложењу своје одлуке подвукао је и да је „досадашња пракса поводом опозива амбасадора, осим због окончања, односно истека мандата, изузетно ријетка”, подсјећа он.

Док Министарство вањских послова и Влада Црне Горе не пруже одговарајуће одговоре на предсједничко одбијање потписивања указа о опозиву, Вукићевић се осврнуо на неке ствари из образложења Ђукановића.

„Прије свега, неопходно је истаћи да опозвани амбасадори, као и сви остали које очекује иста судбина, нијесу заступници државне политике, већ партијских интереса. И то партије која је до ногу потучена на изборима одржаним у августу. Присјетићемо се да је један од санкционисаних амбасадора, некадашњи предсједник опозиционе партије, на један до тада незабиљежен и скандалозан начин издао вољу гласача сопствене странке, подржао диктаторски режим и управо због таквог срамног чина био награђен амбасадорским мјестом у Пекингу. Неки други санкционисани амбасадори су слијепо слиједили режимске политике приликом његовог насртаја на Цркву и њену имовину, а управо су такве политике бивше власти најзаслужније за њен историјски пораз на недавно одржаним изборима. Није неопходно детаљно образлагати ни да су наведени амбасадори били поборници политика подјела владајуће партије, националне дискриминације, као и константног креирања напетости у друштву“, каже Вукићевић.

Дакле, амбасадори о којима је ријеч су реликт једне промашене политике, оцјењује он.

„Уколико би наставили да обављају дипломатске дужности, то би значило представљање у свијету нечега што је у нашој земљи поражено. Ђукановић је у праву када каже да је досадашња пракса опозива амбасадора изузетно ријетка. Међутим, лукави предсједник таквој констатацији избјегава да дода општепознату чињеницу – да “досадашња пракса” обухвата тродеценијски период његове страховладе. Заиста, зар би и могли постојати неки логични разлози за смјену партијских амбасадора у оквиру вишедеценијске диктатуре, осим у случајевима ријетких унутарпартијских разрачунавања? Елем, досадашња изузетно ријетка пракса опозива црногорских дипломата од стране извршне власти само је један од показатеља ауторитарне природе бившег режима“, наводи он.

Посебан коментар, каже аналитиачар, заслужује кључни Ђукановићев захтјев, тј. објашњење тврдњи „да су амбасадори радили против интереса државе”.

„У том контексту, одлазећем предсједнику би се могло поставити сљедеће питање: да ли његова визија одбране интереса државе подразумијева, рецимо, и подржавање говора мржње, бруталних вријеђања неистомишљеника и отворених пријетњи? Подсјетићу на примјер три амбасадора, међу којима има и оних чији опозив предсједник одбија да потпише, који су недавно платили судску казну извјесној госпођи, која јој је одређена због говора мржње и вријеђања вјерника Митрополије црногорско-приморске. Госпођа је тада кажњена због њеног писмено изнијетог става о Цркви и православним вјерницима: „Најрадије бих запалила Храм, и сва говеда тамо”, наводи Вукићевић.

Тадашње амбасадорско плаћање прописане казне није могло бити другачије виђено него као скандал невиђених размјера, тј. негирање одлуке суда и подржавање говора мржње, отворених пријетњи и вријеђања, као и примитивних излива шовинизма.

„Радило се о моралном посрнућу црногорске дипломатије, јер су амбасадори нечувеним заузимањем става распламсавање шовинизма у оквиру институција издигли на још виши ниво. Иако је тадашња влада премијера Марковића декларативно осудила екстремистички потез три амбасадора и њихово финансирање говора мржње, она је ипак одбила да их опозове. Није компликовано докучити ни због чега: амбасадори су само крајње отворено испољили оно што је већина експонената бивше власти мислило“, увјерен је Вукићевић.

У суштини, наставља он, „радити против интереса државе” је представљао modus operandi свих кључних чинилаца пораженог диктаторског режима, а самим тим и његових амбасадора – ако интересе државе сагледавамо здраворазумски, тј. под њима подразумијевамо државу као сервис грађана, у оквиру којег мора бити гарантован складан суживот и једнака права за све.

„Политике бивше власти су рефлектовале сушту супротност интересима државе, имајући у виду да је њихова есенција била у језивој дискриминацији и прогону неистомишљеника, као и сталном изазивању друштвених подјела, криза и напетости. Самим тим, амбасадори који су били кључни кадрови и експоненти таквих политика, нијесу имали ни превише избора осим „радити против интереса државе”. То им је био посао“, наводи.

Нема сумње, истиче, да је Ђукановићево одбијање потписивања указа о опозиву амбасадора само један од његових потеза којима покушава генерисати кризу институција и напетости у земљи, у којима види једину шансу за политичким преживљавањем.

„Такав план, као и сама кохабитација са новом влашћу, осуђени су на неуспјех, а смјена са мјеста предсједника државе и политичка маргинализација Ђукановића представља једини могући излаз из компликоване ситуације. Што се дипломатске проблематике тиче, сматрам да се одговарајуће и праведно рјешење налази у опозиву свих амбасадора свргнуте диктатуре. Са финансијерима говора мржње и гласноговорницима страховладе не треба правити компромисе. Почеци демократизације црногорског друштва, императив општенародног помирења и државни просперитет захтијевају један такав „рез”, закључио је Вукићевић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: