Ono što jesmo
1 min read
Pisanje i kuvanje imaju niz sličnosti. Svako ima pravo da kuva i piše. Rezultati tih aktivnosti su različite, o njima se priča, ćuti ili prećutkuje, uživa ili se stisnu zubi nakon gutanja. Neko voli slano, neko slatko, neko gorko, neko kiselo, neko prozu, neko poeziju. O ukusima se ne raspravlja, svaki napor bi trebalo uvažiti. Nažalost, pohvale među samim kuvarima i piscima često su pomiješane sa nipodaštavanjem.
Mislim o tome dok nozdrve hvataju miris jela koje se kuva na plamenu plinskog šporeta smanjenom na minimum. Plamen, vatra, lomača, knjiga koja gori. Jela koja se dugo kuvaju – epska i slana. Svi jedu! Neki mnogo, neki malo, neki taman.Sa kuvanjem je drugačije. Kuvara je manje. Vrhunskih najmanje.
Neumjesno je pitanje postoje li u jednoj kuhinji ili u istoj smjeni dva glavna kuvara. A u našoj književnosti nedavno su dva pisca potpisala isti roman, Kainov ožiljak. Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković!!! Kecmanović je autor romana Top je bio vreo- godinama poslije Dnevnika o Čarnojeviću nije se dogodilo ništa slično u mom čitalačkom iskustvu.
Glavni lik Kainovog ožiljka je Ivo Andrić, Hitler je tu u književnom smislu sporedan lik. Roman nosi naziv po zbirci pjesama koju glavni lik, Ivo Andrić, spasava sa lomače, iz plamena, od zaborava na koju su je osudili nacisti. Autor zbirke glavnom liku je nepoznati pjesnik, Štefan Krajski, austrijski nacista rođen u Bosni.Glavni lik ne pronalazi umjetniču vrijednost u nagoreloj knjizi, a ipak je, uz sav rizik, čuva…
Kako je moguće da dva autora napišu jedan roman, a da se to pri čitanju ne osjeti! Gdje nestadoše egoizam i narcizam! Jedan od njih ili obojica dopuštaju glavnom liku romana da se osami i u prividnom miru svoje diplomatske rezidencije citira riječi Nobelovca Iva Andrića:
„Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo.
Takvim našim prohtevima i ćudima, kojima ne možeš videti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas.“
„Čovek da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći dužnik prema sebi i svemu oko sebe“
Zanimljiva poredjenja, sjajno!
Odlican tekst.
Sjajan tekst.