У том “хуманитарном “ ангажману предњачила је Црна Гора, чија флексибилност се огледала у чињеници да су комуникације са Херцеговином само неколико дана биле у прекиду а успостављене су након што је градоначелник Требиња, живописни песник Божо Вучуревић, заврнуо доток воде Херцег Новом.
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Већина монструозних лажи и исфабрикованих злочина, приписаних Србима деведесет година прошлог века, разобличено је и демаскирано, почев од гранатирања у улици Васе Мискина, због којих су уведене санкције СР Југославији.
Тај злочин наводног гранатирања Сарајава са српских положаја повучен је из свих оптужница у Хашком трибуналу. Разобличен је случај Трнопоља, иницијалне каписле за сатанизацију Срба у круговима америчких Јевреја, због пласирања приче о бодљикавој жици и конц-логору у овом месту у БиХ.
Маркале због којих је бомбардована Република Српска, скинуте су из оптужнице Радовану Караџићу, а исту судбину хашки тужитељи имали су и са тзв. масакром у Рачку или “Косметских Маркала” након чега почиње медијска кампања за бомбардовање СР Југославије.
Све ове морбидне лажи имале су несагледиве последице, а како је изјавио Џејмс Харф пи-ар гуру “деманти су обично неделотворни”.
Сазнали смо да је по налогу британског премијера Тони Блера на Космету илегално боравио 1998. године, Педи Ешдаун, са својим тимом: “Дошао сам да вам помогнем да што боље и ефикасније убијате Србе”, стоји на видео снимку предатом Хашком трибуналу.
На суђењу председику Караџићу сведочили су и инсајдери из најближег окружења Алије Изедбеговића. Сведок kW 586 изјавио је да је чуо када реис улема Мустафа Церић каже Алији Изетбеговићу:
“Сваког дана гине 50 наших и то нико не зна. Ако одједном страда 200 цео свет ће знати”!
Ово потврђује и канадски генерал Луис Мекензи први командант снага УН у Босни изјавом:
“Рат у Босни би се брзо завршио када би муслимани престали да убијају свој народ зарад Си-Ен-Ена”.
Недвосмислено је доказано да су међународни центри моћи само примењивали већ испробане сценарије од Латинске Америке, Авганистана – клопке за СССР, Кувајта, Ирака, све до наведених злочина укључујући Сребреницу као врхунац манипулације јавним мњењем. Наравно да је апсурдно тврдити да се у Сребреници није догодио злочин и то: Муслимана над Србима, Срба над муслиманима и међународне заједнице над једнима и другима.
Осим броја жртава страдалих муслимана више од осамдесет посто званичних података о Сребреници чињенично је неуклопиво и већ је у међународним антиглобалистичким круговима публиковано на десетине књига које демантују званичну верзију и у потпуности објективизују дешавања из јула 1995. године.
Осим одстрела и пресуде Србима као главним виновницима рата и распада СФРЈ, Сребреница је осмишљена као својеврсна медијска завеса или параван за оно што се догодило на данашњи дан исте године, а то је највеће етничко чишћење у новијој историји Европе. Злочиначким подухватом названим “Олуја” под покровитељством СаД и Немачке са својих вековних огњишта протерано је 280 000 Срба док је убијено 2670 Срба.
<
Остаће у срамним аналима дипломатије забележен амбасадор САД Питер Галбрајт фотографисан како слави на хрватском тенку у Книну. Његов колега немачки амбасадор Ендер такође се није суздржао већ је тај злочиначки подухват назвао “брзом и величанственом победом”.
Галбрајт на тенку
Цело време крајишког егзодуса и злочина над српским цивилима, прогоном, гранатирањем колина избеглица, масакрирањем преосталог становништва, медији у свету су вртели слике Сребреничких цивила у аутобусима, безнађе холандског УНПРОФОР-а, “ароганцију” генерала Младића. Јавна сцена у Србији била је нема.
РТС у 28 минуту ударног дневника саопштава да су нападнути положаји снага УН, а тадашњи директор РТС-а, доајен српског новинарства, Милорад Вучелић, касније изјављује да је то била његова највећа професионална срамота.
Не смем да пропустим да поменем суровост српске полиције према избеглим народу на Босуту.
У покушају да снимимо потресне сцене, раздвајање мушкараца од својих породица и њихово експедовање под понижавајућим околностима за Ердут, умало нисмо испендречени од наше полиције и једва смо спасили главе и опрему.
Трећег дана “Олује” у Београду је одржан митинг протеста на ком се окупило једва пет хиљада људи, од чега се две трећине разишло с првим капима летње кише. Да су се појавили само Крајишници из Батајнице и околних места у Срему Трг Републике би био крцат.
У време ових догађања сукоб између Дедиња и Пала само што није експлодирао, а ембарго Србима преко Дрине ни једног тренутка није фингиран, већ је ригорозно спровођен, осим у делу црноберзијанских трансакција и промета који се одвијао ван званичних прелаза.
У том “хуманитарном “ ангажману предњачила је Црна Гора, чија флексибилност се огледала у чињеници да су комуникације са Херцеговином само неколико дана биле у прекиду а успостављене су након што је градоначелник Требиња, живописни песник Божо Вучуревић, заврнуо доток воде Херцег Новом.
Нажалост антиратни профитери и данас су толико моћни у Србији да се дешавања из Хага као накнадно прање савести званичника у разним мисијама у Хрватској и Босни имају веома малу заступљеност у домаћим медијима.
У својим мемоарима од Дејвида Овена, генерала Моријона, Бутроса Галија, Митерана до Карле дел Понте, многи догађаји су објективно представљени те бацају потпуно друго светло на мрачна дешавања, која су од Срба медијским кампањама где је предњачила америчка агенција за односе са јавношћу “Рудер и Фин” са својом сарадничком мрежом новинара и медија, направили глобално зло опасно по мир у свету.
Рој Гатман, један од ангажованих новинара за лаж звану “Трнопоље” добија Пулицерову награду и поред бестијалности коју му је увалио Небојша Јеврић, дајући му, на Грбавици, поверљиву информацију да је највећи силоватељ код Срба извесни Грубан Малић. Захваљујући Гатмановој ревности Грубан Малић, јунак романа Миодрага Булатовића “Херој на магарцу” нашао се, у једном тренутку, на потерници Хашког трибунала.
Уместо тоталног раскринкавања лажи званична Србија још у време ДОС-а, што постаје пракса и следећих гарнитура на власти, има један пасиван однос, чак и према највећем монструму, креатору Рачка Вилијему Вокеру, “амбасадору смрти”, како су га звали у Латинској Америци.
Упркос свему иде се толико далеко да се прети законским санкцијама свакоме ко негира да је у Сребреници почињен геноцид. Олуја постаје опште прихватљива као легитимна војна акција за сређивање стања на подручјима под побуном, етничко чишћење и жртве којих је дупло више него у Сребреници, готово да нико и не помиње.
На крају овог осврта навешћу истинити догађај од пре шест година из једног колеџа за учење енглеског језика у Лондону где су боравила деца из разних европских земаља.
На представљању између осталих појавио се седамнаестогодишњи младић Дитмар из Немачке чији се отац у том тренутку као војни пилот боравио у “хуманитарној мисији” у Либији, као и деведесет девете године у Југославији како је навео младић.
Девојка из Хрватске представљајући се нагласила је да долази из ратом опустошене земље над којом је Србија извршила агресију, а Срби починили велике злочине. Од петнаестак полазника из Србије у тој групи само је реаговала њихова вршњакиња Наташа, из Београда, објаснивши на одличном енглеском одакле долази, и како су 1999. године падале хуманитарне бомбе Дитмаривог тате по Југославији.
Млади Немац био је затечен, почео је да муца када му је речено шта је све гађала НАТО авијација и колико је цивила страдало.
Наташа је навела да Срби вековима живе у Хрватској, да су у Другом светском рату масовно од Хрвата страдали у Јасеновцу и другим конц-логорима, да се у Хрватској уместо злочина Срба догодио злочин над Србима, као и највеће етничко чишћење од нацистичке Немачке до данас, да би на крају из ње проговорио дух предака те се на српском обратила младој Хрватици:
“Још једном реци да су Срби злочинци и п….ћу ти поломити”, након чега је настао скандал који се умало није завршио њеним избацивањем са колеџа.
Napokon da pročitam nešto a da nije fabrikovana laž.
НДХ, ова или она, свеједно,. Исти је циљ, етнички чиста. Без иће икога осим усташа.