• Друштво

Одржано предавање о вјештачкој интелигенцији из православног угла – Суботић: У виртуелном свијету ће за годину дана бити милијарду људи

1 min read

3 сата ‎ ИН4С

Проблематика око вјештачке интелигенције своди се на то да мислећи људи на истоку и на западу спријече да тај систем продре у цијелу цивилизацију на начин да човјек више неће имати контролу над њим, дакле да то буде аутономна сфера која дејствује ван воље човјека и да таквој врсти система поклонимо повјерење, што у крајњем случају може водити до озбиљне катастрофе, чуло се на предавању “Пред изазовом вјештачке интелигенције: поглед из православне перспективе”, које је синоћ одржано у порти Цркве Светог Николе у Старом граду.

На ову тему говорио је свештеник др Оливер Суботић, управник Мисионарског одјељења Архиепископије београдско-карловачке.

Присутне је на почетку поздравио архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, који је, најављујући предавача, казао да је Суботић осим Богословског, завршио и Факултет организационих наука, одсјек информационе технологије, а докторирао је на тему „Информационо контролисано друштво и његове импликације”.

Осврчући се на техничке аспекте, Суботић истиче да иза концепта вјештачке интелигенције (АИ) стоје једноставне поставке, а термин АИ употребљен је први пут 1955. године. Оно у чему се вјештачка интелигенција разликује од стандардних програмских рјешења јесте, каже, инверзија унутрашјег тока.

“Стандардна рјешења полазе од тога да имате рачунарски алгоритам, да уносите податке, алогоритам даје излаз, а овдје је супротно. Овдје полазите од података, и уношењем огромног броја података алгоритам се сам од себе прави, на основу кога даље тај систем функционише. Дакле, то нису алгоритамски системи рјешавања проблема, то је јако важно уочити”, напомиње Суботић.

Први већи продор у овој области био је, подсјећа, 1966. године када је шаховски велемајстор Гари Каспаров изгубио меч од рачунара. До другог пробоја дошло је након двије деценије, у питању је била компанија “Дееп минд” која је развила алгоритам алфа го који је коришћен за такмичење у древној кинеској игри “Го” која је много компликованија од шаха.

“Треће што се догодило и што је потресло цијели свијет, јесте појава Цхатгпт софтвера, гигантског језичког модела. Основне недоумице које искрсавају пред човјечанство обично се дијеле на неколико области, а прво за шта се људи плаше јесу безбједносни аспекти, колико је то опасно по људску цивилизацију с обзиром на то да не можемо предвидјети даљи развој те области. У којој мјери је тај развој под контролом човјека, да ли још увијек имамо могућност да све то усмјеримо на страну коју ми хоћемо, или се то отргло из наших руку, питања су која се често постављају”, казао је Суботић.

Наводећи да се други аспекат тиче права, дао је примјер појаве дееп фејк фотографија, на којима су јавне личности приказане у фотомонтажи у најразличитијоим случајевима.

“То су радили људи без инжењерског образовања, који су само уносили један упит у системе вјештачке интелигенције и дијелили их по интернету. Ту област мора да регулише право. Како – врло једноставно: сваки алгоритам вјештачке интелигенције, који би био задужен за генерисање слика, морао би у себи да има механизам аутоматског стављања печата. Дакле, мора да постоји нешто што ће јасно означити да је слика вјештачки генерисана. Водени жиг и онда знамо која је слика аутентична, а која није”, сматра Суботић.

Трећи ниво опсервације овог проблема је, наглашава, етички, уз констатацију да ће надлежне институције “прије или касније” уредити безбједносни, правни и етички аспект када је у питању АИ, те да православни хришћани треба да поздраве све што је цивилизацијски унапријеђење, поготово иницијативе за успостављање јасних механизама контроле.

“Међутим, највећи проблем је што већина људи своју пажњу усмјерава на спољашње опасности, а не схвата да се унутар нас нешто јако дубоко мијења и да ту лежи највећа опасност”, каже Суботић.

Дајући за то примјере истиче да 2004. /2005. године у јавности креће појачана полемика у вези са електронском приватности.

“Било је то вријеме увођења биометријских пасоша. Послије неког времена британски повјереник за податке је дао своју студију и кренула је дебата о електронској приватности. У међувремену су се појавиле друштвене мреже и онда су људи, који су потпуно и некритички прихватили логику друштвених мрежа, почели своје податке да дају од срца. Нико није морао да им то тражи – сликали су се гдје год су стигли, постављали своје слике, свако је знао гдје се ко налази, с ким се дружи, шта ради. Другим ријечима нико никога није морао да надзире, људи су сами давали своје податке на изволите другима. Дакле, споља смо обратили пажњу на неке механизме заштите приватности, а нисмо људе научили да његују културу приватности и онда се десила пролиферација надзора на потпуно другим основама”, рекоа је он и додао да је први случај зависности од интернета забиљежен 2004. године у Финској.

Прва клиника за лијечење зависности од интернета отвара се наредне године у Шангају, а након неколико година и у Београду.

“Данас имамо толико дјеце која имају тај проблем. Не само то, немамо само један тип зависности, имамо зависнот од једног истог садржаја на различите типове. Рецимо када неко има свој профил – неко је зависан од тога да сваког дана на њега нешто поставља, други је зависан од тога колико ће добити лајкова на своју објаву. Дакле, обраћајући пажњу на спољашње аспекте, нисмо обратили пажњу на унутрашње и покрадени смо”, подвлачи Суботић.

У контексту вјештачке интелигенције, дешава се, каже, да људи обраћају пажњу на спољашње изазове – безбједоносне, правне, правно-етичке, стављају разне декларације, правне акте, протоколе.

Све то је, поручује, потребно, али није довољно, зато што је то само одбрана наших спољашњих простора, нашег окружења, а наши унутрашњи простори су већ под окупацијом ових система, јер се према њима односимо некритички.

“На који начин вјештачка интелигенција заобилази заправо све контролне механизме, а пролази ондје гдје никада то нисмо очекивали. Прво што је на удару јесте наша пажња која је данас значајно разбијена, фрагментована, растурена, поготово код млађих нараштаја. Ако погледате криву која показује раст поремећаја од 1996. године до данас, када је од поремећаја пажње, хиперактивности патило један посто дјеце, сада смо у неким западним државама на 80, чак и 90 посто и дјеци морају да дају таблете. Нисмо примјетили тренутак у којем су електромагнетне технологије, екранократија завладала њиховим унутрашњим свијетом, отела им пажњу и разбила је да они нису способни да прочитају три, четири странице књиге с апсолутном пажњом. Дакле, пажња је прва која је угрожена”, наводи Суботић.

Друго што је угрожено су наше емоције и треће што нам се приближава је удар на наш идентитет.

Први сљедећи тренд који нас чека, наглашава, јесте фузија –спајање вјештачке интелигенције, виртуелне реалности и друштвених мрежа.

“Како ће то у пракси изгледати- на главу ћете ставити ви-ар наочаре или кацигу, преко своје друштвене мреже ући у виртуелни свијет, дакле видјећете нешто испред себе друго, а алгоритми вјештачке интелигенције ће генерисати комуникацију са виртуелним особама са којима се будете сусретали. Рачуна се да ће у таквом виртуелном свијету за годину дана бити милијарду људи. Другим ријечима то су највеће миграције у историји човјечанства. Оне јесу виртуелне, али човјек мигрира у један свијет који заправо не постоји , а бјежи од овог свијета у којем функционише. Дакле, пред нама су огромни изазови”, указао је Суботић.

Ниво на којем увијек можемо да одговоримо, да будемо у мањој или већој мјери безбједни, јесте, наглашава, микросоцијални аспект. На првом мјесту је потребно дати прецизан сет навика.

“Које би навике човјек требао да има у кући са својом дјецом када су у питању екрани. Врло једноставне, рецимо пођемо од јутра- немојмо дозволити да хватамо мобилни телефон у руке прије сапуна, ако то дозволимо имамо проблем. Друго, за вријеме породичног ручка нема телефона на столу и укључених екрана, треће хајде да видимо до када су екрани укључени, је ли то до девет, десет сати, али да постоји тачан тренутак до када екрани раде, послије чега се искључују. Четврто, екрани никада не треба да раде у празно. Зашто би телевизор рецимо радио у празно, нема потребе. Пето, када на екрану видимо нешто што је недолично, лаж, или нешто томе слично, а у нашем окружењу су дјеца, коментаришимо наглас. Тиме их учимо критичком ставу према екранима, а на крају учимо их да разликују истину од лажи. Јако важна је и физичка активност, поготово за дјецу, и да све то укључимо кроз навике које ће нас водити ка нечему што је здрав однос према овој сфери”, апострофира Суботић који се у том смислу већ годинама уназад залаже за формирање школа родитељства како би родитељи добили основна знања како треба у електронском добу васпитавати дјецу да они израсту у психофизички здраве и стабилне особе.

Организатор догађаја била је Српска православна црквена општина Котор.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: