Održana promocija poslednjeg dela troknjižja “Varoška legenda” Tajane Poterjahin

U četvrtak, 17. novembra u prepunoj Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda održana je promocija poslednjeg dela troknjižja “Varoška legenda” Tajane Poterjahin. O “Nemani” su govorili dr Nemanja Dević, dr Lidija Cvetić Vučković i Tajana Poterjahin.

Pred vama je transkript izlaganja dr Lidije Cvetić Vučković:

Jer nije legenda –
O čoveku koga se zlo nije dotaklo..

„Čoveku je dato da sobom izmeri samo ono malo vremena koje protekne između svitanja i mraka, setve i berbe, leta i zime. Čak ni svoje kratko bivanje na ovom svetu ne može tačno u tren da omeđi, jer rođenje ne pamti, a smrtni čas ga zatekne uvek nesnađenog kao novorođenče. Posle, ko zna da li mu vredi račun. Večnost zamišlja spram reke, kamena, zemlje i neba. Nagađa o njoj otkad ga ima, pa bi to mogao biti dokaz da je iz večnog potekao, otkinuti ud koji bez tela trune. I tu između velike tajne nedogleda, prapočetka svega i njega, seljaka, varošanina, putnika, ardžije i kralja, stoji ono vreme starije od čoveka, a mlađe od Boga, koje se zove istorija. Stoji opasana stolovima i rudničkim planinama, u mekoj dolini Ibra, sedmovrata Žiča. Kad dođe pred nju, svako sazna tačno koja mu je mera i svrha trajanja.“ – Pa da li ovaj račun vredi ? U slučaju antropologa i književnice Tajane Poterjahin trebalo bi da je tako. Retko da postoji roman čije bi uvodne rečenice ujedno mogle postati veliki književni citat. Svega je par takvih u domaćoj literaturi, svakako Andrićeva „Ćuprija“ i onaj „Beskrajni plavi krug“ kojim počinju „Seobe“, a ja se sećam još samo i Veselinovićevog „Hajduk Stanka“ i opisa Mačve – kao jednog od reprezentativnijih tekstova domaće retorike, meni i najpoznatiji iz predmeta dikcija na studijama glume. Poslednji deo velike varoške trilogije, počinje onim rečima kojima bi se slobodno mogao i završiti.

Čak onakvim kakvim bi se mogao završiti i bilo koji romansirani životopis, u kome mudri junak, u zrelom tihovanju, donosi refleksiju ne samo sopstvenog dugog puta već i hroniku burnog vremena u kome se on dogodio. Puta kojim on odlazi u živu legendu. Kao uporednik navešću citat iz „Memoara“ Prote Matije Nenadovića: „Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog strâ osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog 2 života, i radujem se da ni na jedno delo ne nailazim, za koje bi mi sovest štogod prebaciti mogla. Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv. Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedio i u mojoj bašti voće kalamio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od nji’; živio u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao i’ iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim
neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.

– To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi, ni u nesreći očajavati.“ A „Kad umre, čovek koji je trajao kao kamen, u uzburkanim vremenima, olujama, ratovima, sukobima, gubicima i uspesima nepromenljiv, smrt poprimi neko lično svesno obličje, kao jedina sila koja je mogla da ukine tu doslednost, i naruga se karakteru koji neće da se prilagođava i vitoperi.“ – poručuje Jovan Ristić, jedan od istorijskih junaka legendarne Nemani. U mislima sustiže ga i Maksim, glavni protagonista prvog dela, kada u kovitlacu porodičnih i društvenih oluja, pri povratku u predugo politički krvavo podeljeno Kraljevo, o surovoj borbi za održanje poretka časti, čiste savesti i neisprljanih ruku pojedinca prosuđuje da: „Podigao bi narod larmu do neba, (..) ali ima li među njima koji bez greha? Tako se sve poravna, svaka izdaja, svako nepočinstvo. Ali mora da ima. Na čemu će stajati svet ?“ I da je autorka kojim slučajem napisala samo onu crticu o računu i večnosti s početka jedne legende dostojnog kraja – dosta bi bilo.

Da se izrazim u varoškom žargonu: „Dosta ko ladne vode!“.

Romanom „Neman“ kao dramatičnom završnicom ove istorijski vredne trilogije koja je pred nama, Tajana Poterjahin nam kao publici umnogome laska. Laska i meni lično na pozivu da pred Vama danas iskažem svoja razmišljanja, jer iskreno ne znam čime zaslužujem čast da govorim o ovom romanu, budući da nisam književni kritičar. Odgovori se nalaze među koricama, tek pomalo u govoru o ovom delu.

Sva tri dela ove trilogije pročitala sam u delirijumu. Svesno biram ovu reč zato što se ne trudim da ulepšam ili opravdam okolnosti u koje sam bila životno postavljena, a u kojima je ova književna (za mene i izrazito duhovna) građa bila jedino što su svest, savest i dostojanstvo dopuštali da upijem. Kada bi me uopšteno pitali šta mislim o „Varoškoj legendi“, rekla bih Vam da je to najveći roman na srpskom jeziku u poslednjih 30 godina. Nepretenciozno, ne zato što ja čitam malo (jer inače priznajem da čitam malo), upravo vrlo sam selektivna, ili zato što imam neke posebno visoke kriterijume, već zato što književnost Tajane Poterjahin suštastveno postavlja novi i temeljni standard. O tome se može ili mnogo govoriti, debatovati na posebnom seminaru, kako bi se moja smela teza obrazložila, ili pak ne reći ništa, jer ovaj roman sam po sebi pruža toliko vrednih 3 elemenata da je dovoljno reći da ste ga pročitali. Pokušaću da u tom moru kvalitativnih odrednica koje bi „Varošku legendu“ mogli preporučiti za tako laskavu titulu, izdvojim one koji nakon višegodišnjeg čitalačkog staža za mene i dalje predstavljaju fascinaciju.

Najinteresantnije sa „Varoškom legendom“ je to što ona zapravo – nije legenda. Elementi fantastičnog, mitološkog ili ritualnog nalaze se tek u pasažima, kao što su Ivanjska noć, Đurđevsko jutro, Nekršteni dani, Damjanovi ili snovi Stevkine babe, tek poneka uspavanka, napev, tužbalica, arhaično narodno verovanjea ili bajalica. Ali o ovoj priči nikako ne možemo govoriti kao o izmišljenoj, čak ni bajkovitoj. Autorka kako joj je svojstveno, ne služi se ovim naslovom kako bi priča bila dopadljiva, kako bi je mi lakše „progutali“, pa za jednu romaneskno koncipiranu antropološko-lingvističku građu bira kakvu jezičku poslasticu, ili u najmanju ruku veliča istoriju i kulturu odveć joj dragog rodnog Kraljeva, već pred nas postavlja ogledalo. Poterjahinova se ponaša poput antičke Sfinge i pita: Jesu li ljudi i njihove ćudi koje spoznajemo kroz ovaj roman odveć arhaični, ili toliko istorijski vredni i slavni da bi ih legendom ovenčali, ili smo mi danas tek prebrisane konture karakternog bogatstva junaka ove varoške trilogije ? Do kakvih je zakrivljenja došlo u humanistički uspravljenoj kičmi običnog čoveka, pa on danas ne bi učinio ono što čine Uzunski, Nestorović, grof Mijatović, ministar prosvete Vesnić, veliki domaćin (namerno ne kažem predsednik opštine i trgovac) kao što je Jovan Novaković ili samo deda Luka ? Svoje svakodnevne, varoške, državne, a ponajviše lične podvige (koje čak i poistovećuju sa ovim opštenarodnim), oni ne čine da bi nekako bili bolji ili (da se izrazim u duhu ovog vremena) „posebniji“ od drugih, već zato što „ne mogu a da ne..“ i progovorili bi što narod kaže „na kiku“. „Pukli bi na rebro“.

Kao glumica, od nekih majstora naučila sam da je gluma upravo to „ne mogu a da ne..“ osetim, izgovorim ili učinim. To je inače jedino opravdalje zašto glumac u svojstvu nekog lika izgovara tekst. Zašto se uopšte nalazi na sceni. Ako bi dramski lik mogao da učini bilo šta drugo u datoj situaciji, onda on nema dovoljno razloga i opravdanja za svoju namernu akciju. Tako i književni lik.

Poterjahinova bi inače među nama bez ustezanja rekla – ljudi su danas izopačeni. A ta moralna iskrivljenja vrlo lako uočavamo u udobnosti konzumerizma i dominantne self kulture u kojoj se otvoreno i banalno, pod parolom razvoja svesti, prodaje najbezočnijesamoljublje, zazor od bližnjeg, brisanje udela lične odgovornosti u kolektivnoj stvarnosti i totalna dehumanizacija. „Najbitniji si sam sebi“, „Zaslužuješ najbolje“, „Ti si jedinstven i poseban“, „Ko ne voli sebe – ne voli ni druge“, ili čak „Ko ne voli životinje – ne voli ni ljude“. „Bolje da budeš dobar čovek nego da budeš u pravu“, rečenica kojom se kao dobar ističe moralno slep, kvazi oslobođen i protočan. I nikako da oguglamo na popularni identitet tih preposebnih, preuspešnih i poželjno praznoglavih, utoliko tržišno korisnijih ukoliko bi od muškarca po difoltu videli neprijatelja ženskog roda, od sopstvene žene privatnog tamničara, od zločinca detekome zapravo nedostaje ljubavi, od roditelja stranca, od unosnog posla samu slobodu, a od kućnog ljubimca jedinu i najveću ljubav života. Zaista Tajanin lični i umetnički 4 kriterijum je nedvosmislen. Suštinski detinje iskren, inteligentno duhovit, pitko ironičan, poučan i jednostavan. Njeni likovi bilo da su crni ili beli, iako nikada nisu sasvim ni jedno ni drugo (Despina, Krsman, Maksim, Stevka, Damjan, smireni Novaković ili ogorčeni Gvozden, kafedžija ili grof, pa i malo dete u kolevci, arhetipska majka ili baba ), ne mogu „a da ne“… Pre bi crkli. Zato dosledno kroz roman i navijate za njih.

Njihova literarna zavodljivost nije u samom jeziku, koji je nedvosmisleno semiotički prebogat, ili nekakvom momentu prevarenog očekivanja kroz koji će volšebno pobrati simpatije, već u njihovom karakteru. Taj karakter nije nužno ekscentričan, iako je reč o svojevrsnim idealistima. Mi njihove postupke neretko i unapred pretpostavimo, tako jasno kao kada neko nekog kroz prsten pogleda. Oni imaju tu dozu direktne inicijative, da se bez ustezanja izlože opasnosti ili poruzi, čak i kada je u pitanju njihov sopstveni život ili smrt – jer je i ta smrt samo simbolička u širem kontekstu društvene vrednosti za koju se njihovi postupci zauzimaju. „Ne mogu narod da ostavim.“ – usklikne kroz Maksima Nestorovića i lično Tajana Poterjahin. Potpuno atipično današnjem vremenu, njihov altruizam i bezrezervna empatija, svesna žrtva i neustezanje od časne akcije i iskaza emocija, nikad preteranog drhtanja, je ono što ih čini junacima. Likovi iz ove legende, nama danas fantastični, zapravo su „mnogo realniji od nas samih“ – podseća autorka. Mi danas, kao subjekti dolazimo iz sveta slika, koje nas proizvode tako da više ličimo na njih nego na same sebe, govorio je Žan Bodrijar. Lažno ohrabreni egocentrizmom koji preliva iz pojednostavljene hau tu paterne njuejdžizma u tom smislu postajemo žive utvare, obezglavljene konzumerističke, aseksualne nemani. „Ti to zaslužuješ“ – najčešća je parola koju možete naći i na običnoj kesi pomfrita, dok likovi  jedne „legende“ prolivaju krv i stavljaju glavu na panj „samo“ zbog voljene žene, koja im je uz to draža i od celog naroda. A i taj narod, ili samo jedan nevin čovek pa makar sa njim i bili u zavadi, od bilo kakvih ličnih interesa. Smireni patrijarhat ovom trilogijom doživljava svoj povratak, pa se isključivost savremene feminističke teorije čini kao zastrašćena, površna i tužno osakaćena verzija moguće društvene harmonije.

Ko je dakle tipični legendarni varošanin? Neko ko neprikosnoveno služeći u onome što mu je sudbina namenila za postupke odgovara samo istini, zastupajući je pritom bez trunke egocentrizma. Neko ko doručkuje besprekornu čast, a večerava nemir ,teskobu i gorčinu.

Ko opšti sa prikazama i sanja utvare. Neko ko je za ljubav i pravdu spreman da pogine. Streptomicin za duhovno laviranje, kletvu sudbe ili neumitnost društvene stigme. Ipak on je dobroćudna neman koja podleže paradoksu provincije. Od ucenjene glave do lovorika sreskog načelnika i narodnog miljenika, pa opet do nemogućnosti da se zaposli kao prosti apotekar i zaradi koru hleba. Sve da bi ušao u Varošku legendu.

Postoji momenat u antičkoj tragediji koji se naziva Deus eks makina. To je trenutak u kome se iznad kulisa uzdiže božanstvo i na proscenijum na kolima iznose mrtvi. Neočekivana, neumitna sila, van svakog zakona logike, posloži gromko u trenu ono što je svima bilo nemoguće, bezizlazno.

Kovitlac ljudskih nagona i htenja zaustavi se bez očekivanja, kao kada točak optadne sa kola, s konjima u punom trku. U tome ugledamo neumoljivi poredak i 5 večito malenog ovozemaljskog čoveka koji strada bez obzira kojim putem krene. Makar se i u mišju rupu denuo – sudba će ga kezeći mu se stići.

Legenda nam govori kako su nekada ljudski zakoni suroviji od božanskih, te se otimajući se svakoj blagoj emociji ili zdravom razumu survavaju na pravednika. Umesto Boga, na scenu prva stupa Neman – kao preteća personifikacija nezasite ljudske ambicije ili večito gladne osvete. U početku ona nam povlađuje i ulaguje kao umiljato mače, a onda tražeći sve više i više, kao prsten iz čuvene Tolkinove trilogije – spremna je da u trenu proguta čoveka i čitav narod sa sobom. Da se sve dobro zatre i ni zrno da ne ostane. Kakofoniju finala do koga nas autorka dovodi gotovo somnabulno, kao u kakvom đavolskom perpetuum mobile, naglo razvezuje grof Čedomilj Mijatović koji kao sami dobri Bog progovara :

„Na kraju puta kojim ste krenuli, neće biti ni lovorika ni počasti, ali će oni koji su Vas voleli znati da ste ostali verni do kraja. I to će biti ono rosno cveće, ono zrelo žito, onaj izvor žive vode i mala crkva u zori novoga dana, jednom, kad sav ovaj mulj, krv, pogan odnese vreme. Više nego velike priče, lažljivi tragovi nečasnih svedoka našeg burnog i krvavog doba, spomenici nemušti od surog kamena, vredeće tada našem narodu jedna mala varoška legenda o čoveku koga se zlo nije dotaklo.“( ..) da se vratimo i malo unazad:

„Svet je stvoren da se smenjuju svetlo i tama. Ima vreme kada se rađa i vreme kada se umire, vreme kada se sadi i vreme kada se čupa posađeno. Kada se razvaljuje i kada se gradi. Vreme kada se ubija i vreme kada se isceljuje (..) Naša je jedina dužnost, kad prirodnim zakonom opet nad Srbijom svane, da ima šta i koga junsko sunašce da obasja.“ Nezahvalno je pisati poslednji deo, bilo čega, čak i običnog sitkoma, a kamoli trilogije koja se upisuje u legendu. Ne zato što treba nekako završiti priču, nego likove. Podariti im večnu dimenziju. Pomiriti duhove. Ne ostaviti ni jednu utvaru nakon „Nemani“. Utvrditi paradigmu. Naravno, moguće je to samo u slučaju gde se roman bavi vanvremenskim. Ne mogu da kažem da bi Vam se „Varoška legenda“ ili konkretno „Neman“ dopala. Ovaj roman ne spada u kategoriju dopadljivog, niti predstavlja stvar ukusa – već književne paradigme. Reći ću Vam samo da je roman izuzetan, trilogija bez potrebe za skromnijim pridevom delo za večnost i da očekujem da u najmanju ruku postane deo naučnoobrazovnog štiva. O jednom „Hari Poteru“ razmišljalo se i u kontekstu lektire. Svet ima čarobnog Hari Potera, a mi Tajanu Poterjahin. Porazmislite o tome. I pročitajte Varošku Legendu. Celu.

Piše: dr Lidija Cvetić Vučković