„Odjek predačkih zaveštanja“: Bari, Albero-belo, Venecija, Trst

Piše: Mileva Lela Aleksić 

Avgustovsko je, kasno poslepodne. Sunce prosipa svoju purpurnu boju po morskoj modrini. Čini mi se da će ubrzo prekoračiti liniju koja ga deli od nebeskog svoda i da će se utopiti u zlatastoj boji mora. Volim da dočekam smiraj dana na nekoj usamljenoj hridi, ili na morskom žalu, ali ovog predvečerja šetam barskom lukom, iščekujući brod ,,Jadran“ koji plovi na liniji Bar- Bari. Ostatak moje grupe provodi vreme u kafeima, ili u Starom barskom gradu, koji brižljivo čuva, između svojih zidina, potrošene vekove.

U krošnjama i stablima drevnih maslina, u zarušenim zdanjima i bedemima upredeni su istorija i legende, tajne i intrige brojnih vladara, koji su ostavili zapise svoje vladavine u Starom Baru. Među njima su i zapisi srpske dinastije Nemanjića, posebno carice Jelene Anžujske koja je u Baru imala svoj dvorac.
Veče razbija svoju tamu na lampionima u luci. Ukrcavamo se na brod. Putnici, koji su došli iz Beograda i drugih udaljenih mesta, odmah odlaze u brodske kabine, da se odmore od dugog puta. Ali ja sam uvek,, čudna sorta“, što bi rekli moji Zlatiborci ,,mimo ostalog sam naroda“. Uzimam iz ranca tanko ćebence i penjem se na gornju palubu. Biram klupu sa koje mogu da posmatram Bar sa broda dok isplovljava iz luke. Umotavam se u mekotu mirišljavog ćebeta i uživam u osami i svežini letnje večeri. Zasviraše morske sirene. Isplovismo. Prvi put putujem brodom noću. Svetla u barskoj luci postaju sve dalja i dalja, da bi na kraju ostao samo zlatni trag na liniji na kojoj se ljube voda i nebo. Ma koliki zanesenjak i osobenjak bila, ne mogu prespavati na palubi. More kotrlja modre talase koji se lome o brodski pramac. Ujednačeni zvuci vode i brodskih turbina. San se nežno spušta na moje očne kapke, zatvara pogled koji luta morskim beskrajem. Spustih se do brodske kabine, da potražim smeštaj za spavanje. A kabine malene, kao kavezi za ptice. Po dva kreveta na sprat i to je sav komfor. Srećom, delim prostor samo sa jednom cimerkom iz Podgorice. Već smo se upoznale, u manastiru Podmaine. Prozborismo po koju reč i utonuh u san lako, kao da sam uljuljkana u kakvoj velikoj kolevci.
U rano jutro dočekuje nas Italija, lučki grad Bari. Tipični ambijent lučkih gradova. Užurbanost, žamor raznih svetskih jezika, poznatih i nepoznatih, egzotični, tamnoputi turisti iz Afrike, kosooke devojke sa Dalekog istoka, Evropljani, Rusi sa svojom nadmoćnom dostojanstvenošću i samopouzdanjem, mi Srbi samopoštovani i blagočestivi…Pasoška kontrola i ljubazni carinski službenik koji se razmeće šarmantnim, pomalo koketnim osmehom. Diskretno mu se osmehnemo, stavljajući mu do znanja da nas nije oduševio latinski šarm.
…Svakog devetnaestog decembra, na praznik Svetog Nikole Mirlikijskog Čudotvorca, u mome kraju vlada posebna svečarska užurbanot. Toga dana pola naroda proslavlja Svetog Nikolu, a druga polovina odlazi u goste. Sveti Nikola je zaštitnik doma čije prezime i ja nosim. Žitije ovog svetitelja nam kazuje da je rođen od bogatih roditelja u gradu Patri, u Likiji. Od rane mladosti živeo je u pobožnosti i celomudrenosti. Pomagao je siromašne, ne hvališući se svojom velikodušnošću, po Jevanđeljskom učenju:,, Što da desnica, da ne zna levica.“ Kao monah, sve svoje imanje je podelio siromasima, stičući, na taj način, neprolazno blago, milost Božju. Za žitije Svetog Nikole vezuje se jedan poseban događaj na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji. Naime, jeretik Ari je hulio na Gospoda i Presvetu Bogorodicu. Revnujući za svoju veru, Sveti Nikola ga je udario po licu. Zbog toga je bio izopšten iz crkve. Međutim, učesnici sabora su sanjali san u kome Sveti Nikola stoji između Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice koja ga zakriljuje svojim omoforom. Beše to znak da mu se vrati oduzeto dostojanstvo…

Bazilika Svetoga Nikole u Bariju je monumentalno zdanje. Nalazi se u blizini luke. I vladari srpskoga roda su ostavili tragove svoga ktitorstva u ovom hramu. Srpski kralj Stefan Uroš darivao je srebrni ikonostas, koji je kasnije pretopljen, kraljica Jelena Anžujska takođe je bila ktitorka hrama. Ovde je ugrađen po koji kamen iz ruku moga naroda. Ne osećamo se kao stranci-došljaci. U bazilici se naizmenično služi služba za katoličke i pravoslavne vernike. Strpljivo čekamo da se završi misa, da bismo ušli u baziliku.

U međuvremenu pristiže grupa ruskih hodočasnika. Blagodatna ljubav se izliva iz naših srca, svi smo kao velika duhovna porodica. Teče bogosluženje, naizmenično na srpskom i ruskom jeziku. Lica ruskih hodočasnika su posebno svetla, njihova molitvenost je duboka, predana, kao da su podignuti duhom u nebeske visine. Svaki vozglas primaju sa umiljenjem, treperavo predajući molitve Bogu. Mi, Srbi smo stameni, čvrsti, sviknuti na tegobnost i teskobnost, naviknuti na studen kao na sunčan dan, sve što dođe, tome smo i naredni. Skrušeno pratimo liturgiju, svako u svom srcu moleći se tajnovito, ali iskreno. Uvereni smo da Sveti Nikola, najbolje zna šta je nama potrebno. Možda nas Bog baš takve voli, nesavršene, svesne svojih mana, ali nelicemerne, otvorene duše i ispruženih ruku za bratski zagrljaj.
…Od Barija, put nas vodi na sever. Gradić Albero-Belo je čarobno mestašce, kao da je preseljeno iz bajke, da posetioce uvede u vreme dalekog, romantičnog, bajkovitog života. Deo grada, sa očuvanim kućama u obliku kupe, sagrađenih u srednjem veku od belog kamena, sa sivim kamenim krovovima, ušorenim, skupljenim jedne uz druge, kao kakva skupina pečuraka, je prizor kakav se samo ovde može videti. Ti mali domovi, koje Italijani zovu trullo pretvoreni su u galerije, muzeje, suvenirnice i apartmane. Hodam kamenom popločanom uličicom. Putujući po svetu, radujem se baš ovakvim, jedinstvenim lokalitetima, svedočanstvima jednog davnog vremena. Ispred suvenirnice, odevena u tradicionalnu nošnju, mlada devojka diskretnim šarmom nudi autentične suvenire. Blago osmehnuta, nakloni se svakom posetiocu i kupcu. Ipred sledećeg trullo-a, u prirodnoj veličini, odevena u seosku odeću, maskota seljanke koja nudi puno naručje egzotičnog, mirišljavog bilja. Skoro da sam se duhom preselila u život udaljen nekoliko vekova, iščekujući da se pojavi neobični stanovnik ovog pitomog mestašceta, da se iznenadi, da me znatiželjno pogleda, ustukne pred bićem dvadeset prvog veka, ili da me primi u dom, ponudi čajem, ili maslinama, sirom, hlebom…A možda bismo trampili po nešto…ko zna. Dok udubljena u maštanja hodam prošlošću, opomenu me sadašnjost, glasom našeg turističkog vodiča. Pozva nas da pođemo u posetu bazilici Svetog Kozme i Damjana, u urbanom delu Albero-Bela. Osvrnuh se. Iza mene ostaje naselje belih kućica sa svojim tajnama, bajkama i misterijama. Iza uskih vrata kao da spazih oči radoznale dece iz davnih vremena, koja me ispraćaju i pozivaju da dođem opet sa slatkišima, bombonama i savremenim igračkama. Maskota sa rukama punim lekovitog bilja, razočarano posmatra moj odlazak. Ne kupih ništa iz njenog naručja. Drugi put, možda. Suvenire, lepo upakovane, u papir smeđe boje, u obliku bošče, vezan tankim kanapom, stiskam u rukama da ih ne ispustim i ne polomim. Ovde je sve u savršenom skladu. Čak se i roba i pokloni pakuju u stilu atraktivnog gradića, koji je deo svetske kulturne baštine.

…Ravena je riznica takvog sadržaja, da je čak sedam lokaliteta u gradu uvršteno u kulturno blago i pod zaštitom je UNESKO-a. Na prvi pogled grad je pust, retki stanovnici prohode popločanim uličicama, duž kojih su načičkane male radnjice i pekare koje mame mirisima tipičnim za italijanska peciva. Egzotične arome ruzmarina, maslina, origana, lovora, petrusina, balsamika, pomidora, mešaju se sa prefinjenim mirisima parfema koje kao nevidljivi oblačak ostaje iza elegantnih prolaznica.Primarni cilj naše posete Raveni su čuveni vizantijski mozaici iz doba cara Justinijana. Pogled se sjedinjuje sa kompozicijama biblijskih scena iz života Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola. Neverovatan je kolorit mozaika, nežnih, pastelnih boja, nenaglašenih, skladno uklopljenih. Jedino su dominantne zlatne pločice, koje mozaicima daju svetlost i patinu, ali i prefinjenu notu. Mene su najviše očarali mozaici u kupolama hramova sa scenama iz života Isusa Hrista. Posebno je lepa mozaička kompozicija iznad ulaznih vrata na kojoj je pastir sa stadom, simbolika Gospoda i vernika koje čuva i nad kojima bdi. Izlazeći iz hrama, pogled mi privlači spomenik u uglu lepo odnegovanog travnjaka. Prilazim lagano. Dočekuje me statua Dantea Aligijerija. O, pesniče! Namučio si me u gimnazijskim danima, dok sam čitala tvoju ,,Božanstvenu komediju.“Sve ti praštam zbog tvoje ljubavi prema Beatriče, neshvaćenoj i neprihvaćenoj u tvojoj mladosti. I razumem sva tvoja stradanja, progonstvo iz rodne Firence, koja te čeka da joj se vratiš. Toskanski narod te voli jer si pisao na toskanskom narodnom dijalektu, svrstavajući se sa Petrarkom i Bokačom u najveće italijanske pesnike. Zapanjena sam saznanjem da su se knjige u to vreme prodavale u apoteci. Udaljih se od Dantea, ne dobivši odgovor koliko je ljubav prema Beatriče, bila pesnikov razlog za život i poeziju. U Raveni je sve u stilu mozaika: suveniri, bilbordi, izlozi i restorani. Kupujem suvenire na kojima su dva goluba okrenuta jedan prema drugom, u neizbežnoj formi mozaika.

Venecija…Dovoljno je samo izgovoriti ime toga grada, pa da uspomene, mašta, likovi iz literature i istorije, izađu iz svojih tihovanja i da nas pogledaju u oči strogo, prkosno, koketno, nadmoćno, zagonetno, zapovedno, zanosno…Jedan od najlepših gradova na svetu, turistički grad i pristanište u pokrajini Veneto.U srednjem veku, Venecija je bila najvažniji grad na svetu. Grad je bio dugogodišnja prestonica Mletačke republike. Umesto ulica ovaj čudesni grad je ispresecan kanalima, na kojima su brojne barke, gondole, sa gondolijerima koji pospani, dosađujući se, čekaju znatiželjnike, koji će Veneciju razgledati sa vode. Duž kanala nanizane su brojne palate, kitnjastih fasada i monumentalne crkve.
Prelazimo preko ,,Mosta uzdaha.“ Zaljubeni parovi veruju, ako se poljube na ovom mostu, ljubav će trajati zauvek. Iz moje grupe niko se nije poljubio na mostu. Konstatujemo to uz smeh i zadirkivanje. Pokušavam da shvatim zašto je baš Venecija simbol ljubavi, romantike, emotivnog usklika, maštanja, snevanja…Možda zbog tajnovitih uličica, mostova, raskošnih palata, trubadura, trgova, maskenbala, umetnika…
Trg Svetog Marka je jedan od najlepših trgova na svetu. Pravougaonog je oblika, okićen oslikanim fasadama i srebrnim kupolama. Dominantna je kula Svetog Marka, koju sam zapazila sa broda, približavajući se Veneciji. Od devetog veka, ovo neobično zdanje osmatra zbivanja u Veneciji. Šta sve pamti? Verovatno, burnu istoriju Mletačke republike, sjaj i raskoš, spletke i intrige, umetnike, slikare, zavodnike, preljubnike, trgovce sa svih strana sveta, poklisare sa stranih dvorova, duždevu svitu sa čudnim perikama i odeždama.I na kraju Napoleonova osvajanja i pad Mletačke republike. Ali, ostala je Venecija, kao prepoznatljivi simbol jednog romantičnog vremena, koje retke romantičare i zanesenjake, zakriljuje duhom prošlosti, kao koprenom od venecijanske čipke. Spuštam se na jedan stepenik ispred bazilike Svetog Marka. Oko mene jato pitomih golubova, radoznalo se zagleda u turiste, kao da su oni gospodari ovog trga. Upliću se u korake turista pridošlih iz celog sveta. Zatvaram oči da zamislim vreme romantizma, raskošne plesne dvorane, devojke sa čipkanim haljinama, ispod kojih su široke krinoline, koje ističu stas, dekoltirane toalete, ukrašene zlatnim broševima, vitke aristokratkinje uzdignutih glava, kose očešljane u visoke punđe iz kojih se ležerno iskrada poneki plavi uvojak, dok mala bela ruka raskošno ukrašenom lepezom zaklanja lice, krajičkom oka posmatrajući potencijalne udvarače ili plesače. Ili, maskenbale koji su bili prilika, za malo razuzdaniju zabavu, popuštajući stege na emocijima, krijući stid i uzdržanost iza čuvenih venecijanskih maski. Iz maštanja, trže me golub koji mi slete na rame. Pridružih se mojoj grupi koja polako ulazi u katedralu Svetoga Marka, koja se sastoji od pet kupola, ukrašenih mozaicima, a u samoj katedrali je zlatna kolekcija Pala d,oro, rezbarski radovi i neverovatno lepi predmeti od stakla. Radosno očekujem da se poklonim apostolu i jevanđelisti Marku, da celivam kivot sa njegovim moštima, međutim prostor u kome se nalazi svetitelj je ograđen, možemo mu se pogloniti samo u mimohodu. Izlazim iz katedadrale pomalo rezignirana i tužna. Vratiću se mojoj staroj crkvici posvećenoj Svetom Marku da celivam njegovu ikonu, verujući da će se Sveti Marko moliti Bogu za mene.
Žudno iščekujem susret sa crkvom Santa Maria della Salute. Nalazi se na ulazu u kanal Grande, preko puta crkve Svetog Marka. Jedna je od manjih venecijanskih crkava, ali veoma skladna sa širokim stepeništem koje vodi do ulaza u hram. Ovde je naš pesnik Laza Kostić, sagorevao svoj ljubavni jad, zagledan u raskošni hram, ispevao je, po mnogima, najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku,,Santa Maria della salute, posvećenu mlađanoj Lenci Dunđerskoj, njegovoj tragičnoj ljubavi. Posedasmo na stepenište, da predahnemo, zamišljajući našeg razbarušenog pesnika, sa žeženim žarom u srcu, zbog ljubavi koja boli, muči, nadahnjuje, zapoveda, otrže se od voljenog bića. Iz naše grupe izdvaja se profesorka književnosti iz Beograda, koja napamet recituje pesmu Laze Kostića.
,,Oprosti, majko sveta, oprosti,/što naših gora požalih bor,/na kom se, ustuk svakoje zlosti/blaženoj tebi podiže dvor./Prezri, nebesnice, vrelo milosti/što ti zemaljski sagreši stvor. /Kajan ti ljubim prečisiste skute/ Santa Maria della Salute…
…Utekoh od nje, a ona svisnu/…O, svetski slome/o strašni sude, Santa Maria della Salute…“
Šta da ponesem za uspomenu iz Venecije? Dva-tri suvenira i…ništa više. Možda jednu od maski? Neću. Ne volim maskiranje, niti maskenbale. Kod mene su sve istine na dlanu. Ipak, ne odoleh prelepoj ešarpi od svile, koja je ukrašena ručno rađenim motivima, isprepletanih debljim nitima svile. Arrivederci, Venezia! Nadam se da ću ti doći, opet. Plan našeg putovanja je da prođemo celom istočnom stranom Italije. Idemo prema severu, u susret Trstu.
Pomalo radoznala, zamišljam kako će izgledati moj susret sa Trstom posle niza godina. Trst…Nije to samo lučki primorski grad, već i grad mojih uspomena. Postoje neka posebna mesta, koja nam zarobe sećanja, dah, usklik, oduševljenje i uspomene. Moje lude godine. Odlazila sam u Trst samo sa jednim ciljem, da na Ponte Rosu kupim čuvene farmerke Levis 501, zvoncare, jedan od simbola moje buntovne generacije. Pažljivo sam zagledala etiketu, prišivenu iznad džepa, da li je original, isprobavala više modela, teško se odučujući za kupovinu. E, te leviske! Bile su skupe, kao da su od zlata. Bilo je to u mlađanim, ludim godinama, u vremenu hipi generacije, osvajanja buntovne slobode. Kasnije sam u Trst odlazila po elegantne skupe cipele, tako primamljive, udobne, lagane, od fine kože, sa kožnim đonom i za čizme postavljene tankom, mekanom kožom. Ponte Roso je mesto mojih oduševljenja i mladalačkih ludosti…
…Trst je netipični italijanski grad. Neki kvartovi me podsećaju na Beč ili Bukurešt. Uticaj vladavine Marije Terezije, verovatno. Za srpski narod Trst je, od davnina, bio primamljiv grad, u kome su ugledni, bogati Srbi stvarali srpsku koloniju, bavili se unosnim poslovima i bogateći se materijalno, bogatili su i svoju dušu, pomažući naš narod koji je grcao pod jarmom ropstva i neprosvećenosti. Bogati Srbi iz Trsta su bili umetničke i književne mecene, novčano pomažući štampanje dela Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Petra Petrovića Njegoša…I ustanici za slobodu našega naroda, dobijali su pomoć od svoje braće iz Trsta…
Šetam gradom, svraćam u picerije, kafee, poslastičarnice, usput fotografišući se pored spomenika Đuzepe Verdija. Osluškujem dah i bilo grada. Začudo, ne osećam se kao da sam u tuđini. Na jednoj od monumentalnih palata, bliže luci, na fasadi dve skulpture-cara Lazara i carice Milice. To zdanje je, zasigurno, pripadalo nekom bogatom Srbinu, koji nije zaboravio iz koga se gnezda ispilio. U pekarama-picerijama raskoš primamljive, lepo izložene hrane, grilovanog, punjenog povrća, pasti razno-raznih…Mirisi golicaju nozdrve, a oči ne znaju šta da odaberu. Italijani su baš majstori stila.
Posetu Trstu završavamo u našem duhovnom domu, u srpskoj crkvi posvećenoj Svetom Spiridonu. Grlimo se sa tek pristiglom grupom koja je došla sa Zlatibora. Upletosmo molitve i srca sa našim narodom koji živi u Trstu. Srce se ispuni radošću. Grazie, Italia! Grazie,