Одбити или не одбити САД?
1 min read
Има ли Европа довољно свијести и снаге да Америци каже не? Јер не може се устрајавати на потреби одржавања нуклеарног споразума с Ираном и на праву да се гради плиновод с Русима, а у свим другим аспектима и даље бити у позицији дјетета којега за руку води снажан отац
Данашња Европа стоји пред хамлетовском дилемом. Бити или не бити, питање је што се намеће у контексту односа Европске уније и Сједињених (Трумпових) Држава. Кроз двије приче Европа која се уједињује, а која је посљедњих година показала више склоности (стварне, не вербалне) разједињавању него уједињавању, мора одлучити што ће и како ће. И то сада, јер поправног испита неће бити. Хоће ли и може ли самостално размишљати, закључивати и дјеловати те може ли наћи излаз из заиста судбинске дилеме: препустити се америчком водству, ма камо оно водило, или окренути страницу, бранећи не само своје интересе него и већ готово заборављена начела понашања у међународним, односно међудржавним односима.
Прва је прича она о ‘иранском нуклеарном споразуму’, међународном договору што га је одобрило и Вијеће безбједности Уједињених народа, а из којега је Трамп једнострано изашао (без икаквог ваљаног повода), наметнувши Ирану поновно најстроже санкције, али и пријетећи свима осталима да ће доћи под удар санкција буду ли и даље пословали с Ираном. Друга је прича само привидно ужег карактера, мада се заправо своди на исто. Ријеч је о пројекту гасовод ‘Сјеверни ток 2’ којим би руски гас требао долазити у Њемачку, али и Западну Европу. Ту се копља ломе унутар америчко-њемачких односа јер Сједињене Државе, бојећи се да би њихов ‘клијент’, Украјина, могао остати без гаса (сада главни гасовод из Русије у Европу иде преко Украјине), пријете да ће спријечити изградњу ‘Сјеверног тока 2’ – и опет економским санкцијама. Дакле, није у питању само однос Њемачке и САД-а, и овдје је ријеч о америчко-европским односима или о томе хоће ли Европа смоћи снаге одупријети се америчким притисцима и извући се из ‘пријатељског’ загрљаја суперсиле с ону страну Атлантика, загрљаја што све више пријети да ће је угушити.
У темељима све се своди на питање: хоће ли интерес крупног капитала који не познаје ни нацију, ни расу, ни вјеру, о начелима да и не говоримо, него само и искључиво профит, надвладати интерес држава уједињених у Европској унији, или интерес Њемачке и већине чланица Уније, или ће политички разлози што су били у самоме коријену идеје о уједињавању Европе надвладати профитерско размишљање оних који имају све већи утјецај на политичкој сцени.
Санкције у међународним односима могу прогласити, наметнути и проводити само Уједињене нације. Стога су америчке санкције Ирану нелегалне и нелегитимне. Ствар је дакле јасна. Е није, јер је Европска унија и сама упрљала руке у тој нелегалној и нелегитимној работи. До постизања нуклеарног споразума с Ираном, усмјеренога на то да спријечи да та држава развије нуклеарно оружје, и Европа је судјеловала у санкцијама против Ирана, баш као што и даље судјелује у санкцијама против Русије – једнако нелегалнима и нелегитимнима јер их ни у првом ни у другом случају нису прогласили Уједињене нације. Потребан је заокрет, промјена курса. Но данашња Европа, колико год да почива на темељима побједе над фашизмом и на прокламираној жељи да буде демократска, била је кроз десетљећа антифашистичка и демократска у оној мјери у којој је то одговарало интересима Сједињених Држава. Та је Европа у основи америчко чедо. Формирао ју је, темељем своје позиције побједника (који, за разлику од Велике Британије, није побиједио у рату а притом изгубио империј), САД – економским, политичким и војним утицајем, али и, дословно, образовањем, што ће рећи формирањем не само једне генерације политичара који су доминирали послијератном Европом. У још већој мјери то вриједи за тзв. транзицијске земље, некадашње чланице совјетског блока чији су челни људи неријетко дошли на позиције изравно из САД-а гдје су били у политичком избјеглиштву. Француска, особито у вријеме предсједника Чарлс де Гола, ту је изнимка која стрши (или свијетли, овисно о томе из којега се угла гледа).
Па се поставља сљедеће питање: има ли Европа политичаре који ће знати како опстати на својим положајима, а притом кренути потпуно новим смјером? Другим ријечима, има ли Европа довољно свијести о својој, објективно постојећој, снази да Wасхингтону кратко и јасно каже – не? Непотребно је и наглашавати да се то не може направити само у једном или у два случаја. Ријеч је о потпуно новом приступу европској политици и улози Европе у свијету. Не може се устрајавати на потреби одржавања нуклеарног споразума с Ираном и на праву да се гради гасовод с Русима, а у свим другим аспектима политичког (и још више економског) дјеловања и даље бити у позицији дјетета којега за руку води снажан отац. Европа или може заиграти властиту улогу на свјетској сцени или не може. Европа или може показати да зна што је европски идентитет и европски интерес или не може и не зна. Европа ће или остати прирепак Сједињених Држава (које ту улогу вјешто одржавају кроз Атлантски пакт, реликт хладнога рата који у условима обновљене конфронтације с Русијом опет показује мишиће, у чему здушно судјелује и нејака Хрватска) или – неће. Европа или може бити (постати) Европа или може остати ‘предзиђе Америке’.
Што се тиче односа према нуклеарном споразуму с Ираном, ствари се чине (али само чине!) јаснима. ЕУ је показала пуно јединство око тога да тај споразум треба одржати. То знамо. И након тога што ‘знамо’ долазимо до онога што једва знамо или не знамо. Наиме, челник ЕУ-а Жан Клод Јункер објавио је, нема томе дуго, да ће ‘сутра у 11,30 сати’ свијет сазнати које мјере Европа подузима да би твртке из земаља чланица што послују у Ирану обранила од удара америчких санкција. Идућег дана – ништа, барем у медијима Њемачке, Француске, Британије, на ТВ каналу Еuronews, нигдје ни ријечи. Само се на фамозној телевизији Russia Today могло чути како је Унија доиста активирала тзв. сустав блокаде, инаугуриран године 1996., али никада до сада примијењен. Своди се на то да Унија тврткама из својих земаља чланица забрањује да се придржавају америчких санкција против Ирана и наређује им да не плаћају казне на које би их због тога могли осудити амерички судови. Јесу ли Руси то измислили? Нису, о томе се данима нагађало и у Европи. Је ли се Европа уплашила властите храбрости па шути о томе што је подузела или је амерички утјецај на европској медијској сцени тако јак да може зауставити информацију што није по вољи Вашингтону, тим ће се питањем бавити неки будући аналитичари.
