ИН4С

ИН4С портал

Одакле смо кренули и куда идемо

1 min read
Bokan

Драгослав Бокан

Пише: Драгослав Бокан

Ако говоримо о Србима и нашем идентитету, најважније је да у што већем броју и што јасније увидимо своју мисију, њену важност и карактер, правац и циљ. Јер, у чему би био значај величања сопствених предака ако не идемо у смеру који су они, једном заувек, зацртали и својом крвљу и подвизима уткали у нашу повесницу? Преовлађујући део српског народа је почетком тринаестог века коначно изабрао духовну светиљку испод које ће, све од тада, колективно марширати и корачати ка тада прохваћеном „крајњем циљу“.

Та светлост ће допирати из светосавског кандила и пред иконом Светог Саве, „нашег вечног архиепископа“ (по речима Светих Аве и Владике, Јустина и Николаја).
Крајем следећег, четрнаестог века, Срби ће, у одсудном боју, изабрати Спасење и место у Царству Божијем као свој национални приоритет, ојачавајући и максимално конкретизујући животворни светосавски превод јеванђелског учења. Тако у свој отаџбински пртљаг постављамо, као посебно важну светињу, Косовски Завет (уз подсећање на првог међу Светим Српским Ратницима, Лазара Хребељановића, Мученика и Хероја, српског краља Артура и цара Давида истовремено).
И све од момента када је крв Лазаревих оклопника попрскала свету српску земљу и претворила се у цветно црвенило косовских божура, ми Светосавски завет (нашег колективног крштења) преображавамо у Косовски завет нашег јуначког мучеништва на историјском распећу најтајанственије битке од свих до сада вођених. И тај и такав, по нас судбоносни Косовски завет, од тог тренутка (од Видовдана 1389-те) сажимамо у надисторијски мото саме суштине „српске идеје“: „За крст часни и слободу златну!“

Све од тада се национална хоризонтала поставља крстолико уз духовну вертикалу и православно, заветно српство добија свој трајни отаџбински облик. И од тог тренутка ми имамо свој комплетни национални програм, са јасним упутством за његово кориштење.

Где нема чврсто уплетених националних и верских мотива и „интереса“ – то онда и није део „наше ствари“, јер не припада отаџбинској историји Срба и Србије.
И свако атеистичко или иноверно позивање на „одбрану народне слободе“ је само лаж и обична превара у функцији неких скривених, нама туђих циљев. А свако фанариотско, апатридско и модернистичко заклињање у Божије Законе уз истовремено одрицање од нашег величанственог Предања и свега српског у нашој историји је ништа друго до оно препознатљиво христолико искушење у пустињи наше мученичке судбине.

Нема слободе (ни спољашње ни унутрашње) без „крста часног“, јер онда она није „златна“ већ гвоздена и рђању склона. А ни крст није частан, нити је део нашег идентитета уколико нема у себи боготражитељски, косовозаветни импулс за кидањем ропских окова и трагањем ка аутентичној слободи личности читавох српског националног сабора у историји и у вечности.

Све то су бићем осећали и знали (а после пада Смедерева) наши преци у слободној Црној Гори, баш као и у аустријском и турском Царству. И уз цетињско, пећко и сремскокарловачко кандило вере одбранише, свако на свој начин, светосавско-косовски Завет, уз безбројне жртве и подвиге (све од 1459. па до Карађорђевог и Милошевог устанка, као и теократско-византијске владавине Светог Петра Цетињског и његовог орловски уздигнутог, генијалног синовца са Његуша). Светосавско тројство „државе, Цркве и народа“ је постојало и на две ноге, храмљући али не и клецајући (јер је народ, уз подршку Цркве успевао да надокнади непостојање српске државе).

Крајем деветнаестог века, у време док се из срца и свег гласа певало „Онамо, ‘намо“ и „Боже правде“ по балканским гудурама, изгледало је да ће, сасвим ускоро, доћи до поновног уједињења нашег народа – по отаџбинском, светосавско-косово-заверном програму и идеји. И да ће будућа заједничка српска држава подупрти и наткрилити народне интересе и црквене свете тајне, на заједничку радост и корист.
Али се то није догодило… Нажалост, неописива, у историји нашег народа неупоредива жртва и славни подвиг српске војске у Балканским и Првом светском рату није донео оно што су очекивали наши преци, као последњи потез и круну наше вековне чежње за обновом Немањине, Душанове и Лазарове државе. Уместо исконског светосавског тројединства српског народа, српске државе и српске Цркве, добили смо политичко и династичко лажно тројединство Словенаца, Хрвата и Срба у привременој и по нашу даљу судбину погубној „југословенској“ творевини.

Ова склепана барака дојучерашњих ратних непријатеља и потпуно различитих цивилизација постављена је уместо гранитног замка и неодбрањиве тврђаве обновљене српске државе.

И већ током првог следећег рата, ова псеудо-држава (више налик на кавез са међусобно непријатељским животињама) ће показати своје право лице и конкретне (не)могућности, капитулирајући за непуне две недеље. Да би у језивом наставку ове крваве и чудовишне трагикомедије милион Срба главом платило политикантске амбиције својих вођа и незрелог Регента (уз одговарајуће притиске од стране „Савезника“ и нагли нестанак руске подршке заједно са бруталним јекатеринбуршким убиством нама јединог заиста наклоњеног владара).

Остатке југословенске трулежи окупираће партијска војска некадашњег аустроугарског подофицира, запамћеног на Церу и у страшним страдањима српских цивила у Мачви.

Све у Првом светском рату започето, маршал из загорског Кумровца је у океану српске крви довршио након завршетка Другог светског рата (у коме се велики број Срба борио у војсци са туђинским знаком на челу и са покличима некаквој квази-слободи која је отворено, с презиром и мржњом одбацивала „крст часни“).
И тада ће почети још од турских времена незабележено уништавање православне Цркве и српског свештенства, све са бесрамним рушењем манастира и других Божијих храмова – и то (биолошки гледано) „српском“ руком, даљински управљаном из неке антисрпске и богоборачке централе.

То је, уједно, и историјски наставак разорног деловања југословенске идеје у њеној комунистичко-титоистичкој, хипер-секуларној и нескривено-антисрпској форми.
Други чин југословенске драме српског народа је дезоријентисаност довршио бестидном издајом и напуштањем светосавског пута наше сада већ потпуно напуштене историјско-надисторијске мисије. Титови генерали, идеолози и директори су порушили наша заветна сећања на косовске јунаке, сводећи српство на кафанску прославу Нове године (од 13. јануара) и једва видљиво тињање већ скоро угашеног жара у нашој испосвађаној, неорганизованој и од Удбе на смрт застрашеној политичкој емиграцији.

На све то се надовезало рушење те и такве Југославије у ратовима деведесетих, где су, парадоксално, управо Срби – највеће и једине жртве југословенства – неправедно оптужени за облик њеног постојања, са клеветом да смо, наводно, ми експлоатисали и одузимали национална права привилегованим Титовим сународницима и њиховим још привилегованијим словеначким комшијама. И не само њима, већ и свима другима, постојећим и непостојећим (новокомпонованим) народима – као универзални, једини и сваке казне заслужни „зликовци“ у наметнутој нам бици са читавим светом.

Ово убијање и тотална деконструкција такозване „велике Југославије“ (познате по шест бакљи и две бакљице авнојевске идеолошке државе) названо је, прво, „грађанским ратом“, а онда и „ослободилачким биткама“ западних југословенских народа, тобоже жртвама „србочетничке“ и „југокомунистичке агресије“. Жртве су тако проглашене злочинцима, а свака логика је окренута наглавачке, баш као код Кафке или Камија.

Негативна утопија југословенске фатаморгане је довршила своју мисију, церекајући се над српским „градовима мртвих“ (разбацаним свуда по јамама и необележеним гробним местима широм краљ-Александрове и маршал-Титове Југославије, уз посебно жустру епизоду са вампирском поглавник-Павелићевом Независном Државом Хрватском).

И уђосмо, сада већ седамнаестим календарским кораком, у први век трећег миленијума. Обогаљени, изранављени и излуђени, међусобно закрвљени и са још увек недовршеним српским грађанским ратом (што се водио истовремено са Другим светским ратом), избомбардовани, многоструко унижени, несигурни, поробљени, осиромашени, подивљали, расрбљени и обезбожени, неорганизовани, полуписмени, испуњени фрустрацијама и мржњом, безвољни и хистерични, само виртулно (интернетовски) „активни“, без икаквог „система вредности“ у окупираној држави без граница и са тотално корумпираном политичком и друштвеном сценом.
Оно што нам је остало зато морамо чувари као зеницу ока. А, уз природне лепоте једне прекрасне земље, имамо уз себе и на својој страни, као и увек до сада – српску Цркву, са њеном хијерархијом и дисциплином, црквама и светим тајнама, олтарима, поучном „Христовом науком“ и узорним Предањем. То је једина нам још преостала отаџбинска институција и морамо је штитити: прво од себе и свог неутаживог незадовољства и неумерене, аутодеструктивне критичности. А затим од свих других, њених и наших заједничких непријатеља.

И ту су наши усамљени јахачи, борци „српске идеје“, остављени на милост и немилост хировите судбине и „под мач“ свих антисрпских (домаћих и страних, режимских и опозиционих) делатника.

Ови последњи заступници и јуначки браниоци српске духовне културе, нововековни добри пастири и учитељи се, неправедно остављени од свих (осим од Бога и анђела чувара), боре са неизбројивим чудовишним ветрењачама које их нападају са свих страна и отежавају им њихову светосавску и косовску заветну мисију. Боре се и не посустају, упркос свему.

И ко год је Србин и српскога рода, нек не заборави на своје заступнике, у Цркви и на јавној сцени, и нек их макар похвалим и добром речју заштити од зла и Злога. То бар свако може.

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

3 thoughts on “Одакле смо кренули и куда идемо

  1. +“Ђаво није господар овога света, већ господар лажне представе о њему, јер када он загосподари нашим представама ми смо готови. То је та страшна тајна човекове слободе.“

    +„Леонардо да Винчи годинама је радио знамениту Тајну вечеру. Тражио је лица за моделе. За лик Христов нашао једног младог човека, чије је лице сијало лепотом, достојанством и невиношћу.

    Али за Јуду се дуго мучио да нађе подесно лице. Шетајући једног дана, угледа једног човека, одвратна изгледа, сурова погледа и у свему ружна и одбојна.

    Он га позове у свој атеље и каже му зашто га је позвао. Човек се загледа у већ насликани лик Христов, и дуго је нетремице гледао, док му сузе не потекоше.

    Зачуђени сликар упита га, зашто плаче, а он одговори:

    – Како не бих плакао? Пре пет година ја сам ти послужио за лик Христов, а сад хоћеш да ти послужим за лик Јудин!“

    https://www.youtube.com/watch?v=TmpUIY5__as

  2. Бокан је одлично објаснио значај наше Цркве за српски опстанак и зато Срби у Црној Гори морају по сваку цену да је сачувају као и косовски завет Његоша као духовну вертикалу, а ћирилицу,гусле, чојство и јунаштво као националну хоризонталу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *