Od sedme sile do sedme rupe

Piše: Mišo Vujović

Kako danas definisati srozanu novinarsku profesiju, svedenu na kočijašku kandžiju, raspojasanu jezičinu dokonih seoskih opajdara, pendrek u rukama vlastele, kaznene biltene za odstrel neposlušnih, tiradu samoljublja isfrustriranih voditeljki, “nepristrasnost” nezavisnih kolumnista ili reketaško pripitomljavanje “preduzimljivih” političara upetljenih u razne kombinacije takozvanih kontroverznih biznismena.

To spinovano abronoštvo u službi anisteziranja razuma i logike, oblikuje svet i svest.
I tu niko nije imun, mada se zapad izbirikao u veštini animacije demokratskih načela i suptilnosti manipulacije javnim mišljenjem.

Nema javne ili tajne, budžetske ili privatne, estradne ili filmske, političke ili lopovske švaleracije koju naši dični mediji nisu zabeležili na naslovnim stranama. Sve od Severininih oralnih do Lukasovih literarnih vratolomija…
Severina je svoj bes zbog razočaranja u srpske izabranike malog Kebu i velikog Milana, pokušala da iskali šaljući poruke patrijarhu Porfiriju. I ko bi znao za tu patologiju da nema naših dičnih tabloida.

Zar je bitnije šta u svom raspuknuću trabunja estradna diva u ostavci od sumanute tvrdnje direktora “Muzeja genocida”, da je u Jasenovcu stradalo samo 80 000 ljudi.
Danas novinarsku profesiju čine snalažljivi, izgubljeni i podobni!
Veliki broj je loše uhlebljenih : “malih slugu sitnoga šićara”, kako bi to nekada definisali u Bosni sa Hercegovinom, koja ima više upliva u Hrvatskoj od same Hrvatske. A zaista je bez Bosne sve kuso, mada je i Sarajevo minaterizovano kao predgrađe Teherana.

“U Crnoj Gori vladaju popovi, u Bosni Sandžaklije, u Hrvatskoj Hercegovci, u Srbiji Bosanci, u Albaniji Kosovari, na Kosovu mafijaši svih vera i nacija”, kaže Ćopavi Homer.
Ali zato svuda novinari orkestrirano ćute i grupno kidišu na svakoga u koga mali Titići upru prstom.
Bakir i Dodik su podelili pašaluke, braneći Srbe i Bošnjake tenzijama i zapaljivim izjavama. Vučić pokušava da ujedini opoziciju čiji izborni kapacitet mu garantuje još jedan pun krug vlasti. Milo se batrga ko skadarski krap u koritu brkate babe sa Vranjine, svestan da se u blatnjavom plićaku teško pliva. Mada je mulj njegovo prirodno stanište. Neko je očito okuražio gospodara? Znamo za koje novce Čanak i njegovi “ratni” drugovi lobiraju za Mila. Ali se ne zna ko se već nagnjezdio na Milove milione. Druga familija pravi dil sa Prvom. Došla potraživanja na naplatu. Opet se sve vrti oko Srba. Da ih ne bude u vlasti. Takvi su i mediji. Crno beli.

Milanović i Plenković se tuku oko političkog plena, ali zajedno merkaju da uz pomoć Mileta Dodika otkinu Zapadnu Hercegovinu u kojoj gotovo da nema muslimana. O Srbima da ne govorimo. Počišćeni su sa obe obale Neretve. Zapadu smeta što Drina više nije međa u sred srpskog bića, kao što Suljo, Rasim i Muamer jedno pričaju na Dedinjskom otomanu, a drugo u Novom Pazaru.

“Džuboks novinarstvo “, kaže profesor Simonović, pesimističan u proceni da novinarstvo kao i većina starih zanata izumire.
I sve se zna a ne zna se ništa na velikom pazarištu istine. Golo, poluobučeno ili do grla zakopčano. Kako kome i u kojim dozama se šta plasira. Delotvornije od svih Kovidovih vakcina zajedno!
Pornografija smrti kojom nas bombarduju naši mediji proizvela je ogroman procenat socijalne utrnolosti kolektiviteta.
Nekolegijalnost i nedostatak solidarnosti među novinarima, kao i ne postojanje jakog novinarskog esnafa ubrzalo je obesmišljavanje ovog starog zanata sve više nalik onom najstarijem.
“Tužno je da je sedma sila postala sedma rupa na svirali”, kako svojevremeno zapazi doajen srpskog novinarstva, otac Jovan Plamenac.
Elem, svaka prostitucija počinje spletom okolnosti, elitne kurve postaju otmene dame, one nižeg ranga su kurvetine, dok drolje zauzimaju dno ove prestižne profesije. Neću licitirati koja kategorija u medijskoj sferi kome pripada, svi će se prepoznati. I lobisti i lobotomisti na čelu sa propagandnim pendrekašima lakirane pameti i antrofiralog karaktera.