Пише: Борис Трбић
У библиотечким претраживачима престижних универзитета на Западу једна од најрјеђе спомињаних ријечи је – радник. Ово не изненађује. Свијет се не брине за права радника, нити радници спадају у мањинске групе чије се потребе истичу у први план у медијима или јавном дискурсу. Упркос експанзији система који се баве људским ресурсима, инклузивношћу и једнаким правима, дјелује као да свијет о радницима брине прије свега усавршавајући механизме мониторинга и контроле.
Револуционарни потенцијал радника је опасан. Однос медија и академика према раднику веома ријетко идентификује овај потенцијал као нешто позитивно већ покушава да га на сваки начин омеђи. Чини то често заобилазним путевима. Кроз однос према бијелом раднику, раднику хришћанину, муслиману, раднику као стубу традиционалне породице или раднику који је поводљив и неупућен у тајне социјалног инжењеринга, али – наравно – склон популизму, национализму, ксенофобији.
Готово сваки радник се може денунцијантски свести на једну од ових категорија. И кроз демонизацију постати непријатељ цивилизованог свијета. Радник тако постаје мета оних који су, као што нас учи Валтер Бењамин, лакеји државног и корпоративног капитализма, умјесто да буду центри критичког преиспитивања.
Ван западног свијета, у земљама револуционарне, транзиционе прошлости, однос према раднику је такође амбивалентан. Знамо да су револуционари поријеклом из Трећег свијета махом били дјеца привилегованих породица која су завршавала школе на елитним универзитетима на Западу.
У нашој земљи ствари су нешто другачије. Јосип Броз Тито је био необразован човјек, као и огромна већина његових сљедбеника. Међутим, створили су изузетно опасан и заводљив преседан: да ешалони приградског полусвијета могу да воде државу која претендује да буде озбиљна.
Опасни, презрени радник никада није изашао испод будног ока идеолошког комесара. Револуционарне вође које нису имале много радног искуства често би се позивале на права радника. Али ти људи никада нису радили. Ако су прије рата били фабрички радници, у хале се након револуције нису вратили.
Презир према раднику умотан у обланде слободног одлучивања, инвестиција и људских ресурса, је једна од константи транзиционог процеса. Радник је гладан, лоше плаћен и незаштићен, разочаран и конфузан. Љут. Радник је алкохоличар и насилник. ’Жртва’ је вјере, замки и лимитација националног и културног идентитета. Радник воли спорт, и спорт му треба понудити у неиздрживим количинама. Нека се и она или он компензују кроз нечије успјехе на колективном плану. Нека у слободном времену не читају. Лакше ће бити ако постану навијачи. Ако навијају за неког ко је успјешан. Гледају ријалити телевизију. Или у таблоидима читају о баналностима свакодневице и испразним животима на естради.
Радник по сваку цијену мора бити раздвојен од сељака. Нарочито у земљи у којој је свако имао дједа и бабу на селу. У земљи у којој село и данас храни град. У земљи у којој су нека села, и породице давали све мушке главе у борбама за независност. И у земљи у којој су радници и радничка дјеца изгубили све вјештине и знања потребна за преживљавање која су красила претходне генерације.
Презир према раднику није знак надмоћи, већ симптом страха. Радник је презрен због тога што и даље производи неку вриједност. И као што нас обично презиру они који не могу да нам опросте јер су нам починили некакво насиље, тако оне који раде презиру други који од њиховог рада живе. Они који се рада боје.
Налик на постепено губљење појмова деснице и љевице, и појам радништва у времену сервисних и дигитализованих економија је довео до артикулисања жеља радништва на већ безброј пута компромитоване начине. Одједном су запослени, који по свему представљају слабо или недовољно плаћену радничку класу, а који више не раде у рудницима већ сједе иза компјутера или раде у кол центрима постали нешто друго.
Као што је Пасолини предвидио прије много година, утопивши се у гримизну масу гласача средње класе који на Западу заузимају 70 до 80 посто гласачког тела, ови људи су нестали. Нико не зна у шта верују осим снижених каматних стопа и дијагонале ЛЕД телевизора, и нико не зна због чега мињају политичке лидере, осим ако им је досадило њихово појављивање на телевизији. Ти радници који себе сматрају средњом класом немају емпатију за друге људе, чији животи су једнако испразни, једнако опустошени.
У сјајним филмовима покојног аустријског документаристе Михаела Главогера Working man’s Death и Whore’s Glory раднику и проститутки су, као и револуционарима, преостала само њихова тијела у борби за преживљавање. Главогер примијећује сличности између радника у Донбасу, Нигерији и Индонезији, који раде у смјенама од дванаест и четрнаест сати, проститутки на Тајланду, у Мексику и у Бангладешу, које тијело продају клијентима за мање од једног долара. Не даје рјешења али повлачи паралеле, проналази заједнички језик, потребе, фрустрације.
Можда је то и начин да се особа ухвати у коштац са очајем и ендемским сиромаштвом које је опколило радника. Са страховитом мржњом према некоме ко још увијек ради а коме је украдено све осим вјештачке вилице или таблета за високи притисак. Видјевши људе који су одавно престали да читају Маркса и Фанона, Аустријанац проналази стару челичану у Њемачкој која је претворена у забавни парк. Изгледа бизарно, смијешно, непотребно. Али налази и другу, која на ободима великог кинеског града ради пуном паром. И гдје радници, уморни, али не и потиштени, говоре о томе како су сопствени рад уградили у изградњу земље, образовање своје дјеце, и останак у заједници из које су потекли. То, за почетак, није мало. Јер заједница је тек једним дијелом економија. И они који јој највише доприносе то најбоље знају.
Извор: Стање ствари
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
