Od obmana do falsifikata

Piše: Jovan Lakićević

Ja, koji sam bio vjernik KPJ, od svoje šesnaeste, pa sledećih trideset godina, iz partizansko-četničke porodice,  imam pravo da kažem da je  KPJ, od svog osnivanja pod drugim imenom (Raadnička partija KPJ)  1919. pa do ovih dana bila – ANTISRPSKA partija!

Zbog toga ne  bi trebalo da nas čudi  da i Poglavnikova DPS, kao poslednji arhaični izdanak komunizma u Evropi, ima – antisrpsku platformu.  I da u tome, preko  Milovog, Branovog i Veljovog, smiješnog „komitskog pokreta“ i  do danas,  istrajava.

Pišem ovaj tekst u mini seriji o Prevarama i falsifikatima u našoj novijoj  istoriji.I o tome, kako se prepliće negdašnje i sadašnje vrijeme.

Starije čitaoce ovog Portala ne treba da podsjećam da je KPJ otpočetka, imala za cilj – razbijanje Jugoslavije. I zbog toga je, praktično, od 20. godine, pa  do 1941.  bila – zabranjena.  Na Drezdenskom kongresu KPJ 1928. to je i ozvaničeno kao program Partije. Dr. Sima Markovića, Beograđanina i umnog čovjeka, ubrzo će nakon toga smijeniti  sa mjesta sekretara, jer je bio Srbin, dakle – nepouzdan.  Ubiće ga, u Stanjinovim čistkama, kao i braću Vujović i još stotinu srspskih i crnogorskih komunista, Staljinov povjerenik, a engleski agent Berija. Uz potpis Valtera, kasnije Tita!

U Lepoglavi, 1937. biće dogovoren sporazum između Broza i ustaše Budaka, koji će potpisati Brozov vjerni Hazar Moša Pijade, uz asistenciju Đida i Rođka Čolakovića,  „o rušenju Jugoslavije svim sredstvima“!  Tada je uklonjen iz „konkurencije Brozu“  i Metohijac, a Rovčanin,  Petko  Miletić, omiljen čovjek u KPJ, a i u Lepoglavi, koji će kasnije nestati u Staljinovim i Valterovim čistkama u Rusiji. Prije toga će Broz, u Španskom građanskom ratu, likvidirati Blagoja Parovića, kao mogućeg konkurenta za vrh KPJ.

Uglavnom se zna kako su prošli sekretari Partije Gorkić, Čeh, inače,  a potom  i Đuro  Đaković – Broz prema konkurentima za vrh KPJ nije imao milosti. Osim Markovića i Miletića, tu, praktično, i nije bilo Srba. I sve to godinama dešavalo pod parolom borbe „protiv velikosrpskog hegemonizma i nacionalizma“. Tako su stradali i mnogi komunistički kadrovi.

Nije nezanimljivo u ovoj prilici reći da su svi naši komunistički udžbenici nakon rata, bili „oslobođeni“  paškvila Marksa i Engelsa o Srbima kao narodu, u ravni onoga što su o nama nedavno govorili, recimo, Bler i Klinton. Pa, ne bi bilo zgodno, jer su sve naše poratne svetkovine bile ukrašene slikama ove dvojice simpatičnih, bradatih Hazara…

Jugoslavija će biti zanimljiva Brozu tek kad je uvidio da će uz pomoć svog masonskog prijatelja Čerčila „moći da pobijedi“ i postane vladar kakvog od Dušana nije bilo na Balkanu. (Ne zaboravimo da je Broz računao  i na priključenje Bugarske i Velike Albanije (Drezdenski kongres) Jugoslaviji…Bilo mu je zinulo… kao i njegovom prethodniku Aleksandru…

U ovoj prilici valja se sjetiti i ko su bili  „sedam sekretara SKOJa.  Nešto tu nije bilo previše Srba! Pogledajte.

Stevan Filipović, čiji spomenik i danas natrkiljuje Valjevo, nije, uopšte, bio Srbin! Stevan je bio Stjepan,  čiji je otac Anto iz Opuzena…Tužna moja Srbijo! Koga si slavila i kuda te vode. 

Kada je Srbija 1945. bila „oslobođena“ u njoj će se, tek nakon oslobođenja, formirati prvi CK SK za Srbiju, sa  Blagojem Neškovićem  na čelu, koji neće dugo potrajati…  Do skora se nije znalo za Brozovu prvu  poratnu instrukvciju svojim trabantima : „Srbija je pokorena zemlja i  tako se prema njoj treba i ponašati!“

O tome kako je Broz „kadriro“ u Srbiji, zna se malo više. Pošto je pravovremeno sklonio B. Neškovića i S. Žujovića, on je nepogrešivo birao  poslušne mediokritete, od Leke abadžije ( od početka), do   Pere Konja, agenta Abvera od prije rata, i M. Minića, „tužioca“ u procesu Draži,  do srpskog krvnika Penezića, pa do  kafanskog cirkusanta Draže Markovića… koji će mu biti doživotni zahvalni poslušnici!

Sad se, sa mnogo tragičnih zakašnjenja zna, da su Srbiju, od  Kraljevske vojske u otadžbini, „oslobađali“ i hrvatski ustaše i domobrani, zarobljeni pod Staljingradom, pod petokrakama, nakon  Brozovog boravka u Moskvi u oktobru 44., pod komandom pukovnika Mesića! Gotovo sve likvidacije srpskih intelektualaca („mogućih protivnika Brozovog budućeg režima“) izveli su, nakon Krcuna, upravio oni. U tome im je pomogla i jedna divizija bugarskih nacista,  koji  su stizali u srpskim poklanjima, u toku rata, sve do Pive, sada  pod petokratama do Beograda.  Naravno, uz Brozov perfidni naum i  saglasnost.

Dok se Peko slikao sa Brozom na Dunavu, nakon njegovog boravka u Moskvi, heroj sa Livna, general Savo Drljević, kao načelnik  Štaba združenih korpusa, komandovao je operacijom Oslobođnja Beograda. Peko će, mnogo kasnije reći:“ Drljević je radio kao singerica!“  O tome, naravno, od običnog puka, niko nije imao pojma! A nema ni danas.

Komandant Četvrtog bataljona  Četvrte proleterske na Kupresu i Livnu je, radio kao „singerica“, odnosno patriota. A gdje si ti bio tada, Dapčeviću?  General pukovnik i narodni heroj sa Livna, Savo Drljević , komandant Jug. Artiljerije, penzionisan je odmah nakon pedesetih godina minulog vijeka, u najboljem stvaralačkom razdoblju, kao prijatelj M. Đilasa, iz čije su kuće u Moračkim Žircima, Savo i Đilas išli  jedno polugođe, u Gimnaziju u Kolašinu!

Ostala je pjesma: „Pekove su divizije, zauzele Terazije“. Ali dok je Peko čekao Broza iz Moskve, na Dunavu da se sa njim fotografiše, Terazije su zauzele crnogorske, srpske i krajiške patriote pod komandom generala Sava Drljevića, Đurovog sina koji je bio jedan od organizatora tragičnog Topličkog ustanka.

U ovoj prilici reći ću vam nešto što bi mogla da bude i anegdota od prije 4o godina.

Kada smo Boško Vujačić Slavko Alekić i ja, prilikom otkrivanja spomenika vojvodi i senatoru Crne Gore i Brda, Mini Radulovu Radoviću, na  Pastirici, gdje je svojevremeno pogubio kolašinskog zulumćara Hasan bega Mekića, otpjevali prigodne stihove uz gusle,  otišli smo do groblja Biljege gdje su bile stigle iz Sarajeva za sahranu kosti  komitskog vojvode Jovana Radovića . Jovan Radović, Pirotski komitski vojvoda, i jedan od vođa Topličkog ustanka, predvodnik komitskih četa u  oslobođenju Crne Gore, pri kraju austrougarske okupacije (ispred odreda srbijanske vojske generala Milutinovića,) otrovan je u Sarajevu, nakon oslobolđenja.

Tada su sjajno i nezaboravno govorili  Mirko Perović (predsjednik Vrhovnog suda Jugoslavije) i Batrić – Baćo, Jovanović (savezni poslanik i istoričar).

Ali, narod je tražio da se, tu, na groblju, uprkos običaju, čuju i  gusle. Boško Vujačić je zapjevao stihove iz „Vijenca“: „Čuj, narode, svi skinite kape, hoću pomen da činim dušama, vitezova našega naroda…“  I kad je to izustio, to što je bilo kapa na glavama mojih Moračana, polećelo je po dolini… Desilo se nešto što mi do danas budi najuzvišenija sjećanja!

Pošto je bio 13. jul , dan ustanka naroda Crne Gore, rekoh generalu Drljeviću da bi trebalo nešto uz gusle reći i povodom toga , ali da  gotovo nema stihova , upravo zbog najsurovieg bratoubilačkog rata koji nas je zadesio. O tome senije moglo pjevati..  „Ma,nije, valjda“, dočekaće Savo…  „Znam neke stihove o tvom drugu Peku“, rekoh generalu.  Prošlo je nekoliko desetina sekundi, dok mi je odgovorio: „Pa, dobro, ako nemaš ništa drugo…“

No, da se vratim na početak. I  druga, Brozova Jugoslavija će, nakon njegove smrti nestati pod firmom borbe  protiv „velikosrpskog hegemonizma“ !  Niko do danas neće ni pomenuti plan Zbignjeva Bžežinskog za njeno razbijanje!

Moji malo stariji savremenici se sigurno sjećaju one Brozove parole da „komunisti moraju stalno da budu budni“!

Podsjetiću prijatelje iz DPSa na onu priču o Cigu kada su ga primali u Partiju, sa napomenom o budnosti, da je treći dan vratio knjižicu: „Ne mogu više, ljudi, izdržao sam dva dana i dvije noći, više ne ide…“

Crna Gora i danas izgara ( i davi se) u toj uzvišenoj borbi protiv  nevidljivog, pa zato, valjda,  i opasnijeg, neprijatelja!

Mogu misliti kako je vama koji ste budni više od trideset godina.  Vrijeme je da i vi, uprkos vajdici, malo počinete.  I odspavate. I da se, poslije sto godina, završi vaša plitkoumna i otrcana partijska priča o borbi „protiv velikosrpskog hegemonima i nacionalizma!

Nije lako biti ni  Srbin, a kamoli  antisrbin, toliko vremena!