• Поглед

Од мора до гора васкрсли храмови

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Бесједе у Никшићу и на Цетињу биле су путоказ за оно што је Митрополит Амфилохије поставио себи као задатак у будућем раду на обнови запостављених и оскрнављених храмова.

Фото: монах Игнатије Алексеев

Пише: Јован Б. Маркуш

Давно је изречена мисао да се културно наслијеђе једног народа најбоље штити ако се са бригом о њему и његовим вриједностима упозна шира јавност. Управо овај кратки текст има за циљ само да назначи колико је обновљено, санирано, реконструисано и новоподигнуто црквених здања у тридесетогодишњем периоду, за вријеме столовања на Трону цетињских митрополита Митрополита црногорско-приморског и Егзарха најсветијег Пећког трона Амфилохија Радовића.

Приликом освећења обновљеног Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, 7. маја 1989. године, тадашњи Епископ банатски Амфилохије Радовић је у бесједи подсјетио на личност једног од ктитора Саборног храма Св. Василија Острошког – великог владара Црне Горе и великог српског владара краља Николу Петровића Његоша, за којег је истакао да је један од најзначајиијих задужбинара нашег народа последњих вијекова. Владика Амфилохије нас је подсјетио да су књаз Милош Обреновић, у Србији, и краљ Никола Петровић, у Црној Гори, два најзначајнија задужбинара од времена Немањића, као и да би било вријеме да се неко тим питањем позабави.

Гдје год је дошао, краљ Никола је подигао нови храм (а подигао их је или обновио 289 за педесет година), јер је знао и био је свјестан да је храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема. храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Владика Амфилохије је посебно истицао да је насиље над храмом увијек кроз историју било насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човјека.

Приликом увођења у Трон цетињских митрополита у Цетињском мапастиру, 30. децембра. 1990. године, Његово високопреосвештенство Амфилохије у својој бесједи је истакао да скоро нема ниједне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Треба почети рекао је, од ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица. Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен и глава му посјечена.

Бесједе у Никшићу и на Цетињу биле су путоказ за оно што је Митрополит Амфилохије поставио себи као задатак у будућем раду на обнови запостављених и оскрнављених храмова.

Као инжењеру, коме је била блиска. ова материја и искуство у обнови културно-историјских споменика у општини Цетиње, представљало је задовољство да често разговарам са Митрополитом на ове теме. Уочио сам да је одлично познавао архитектуру, као и историју умјетности. Сазнао сам да се још као студент дружио и често разговарао на ове теме са архитектом Предрагом Пеђом Ристићем, који ће касније бити и пројектант најзначајиих новосаграђених саборних храмова у Црној Гори. Такође ми је казао да је боравећи иа Светој Гори имао прилику да се упозна и често разговара са познатим српским архитектом и академиком Александром Дероком, од кога је много научио о градњи храмова.

Није тешко било уочити да Митрополит, као теолог и већ тада добар познавалац црквене архитектуре, има један посебан и несвакидашњи прилаз начелима утемељења хришћанских храмова. Тада сам га замолио да, када буде у могућности, напише прилог на ту тему сматрајући да би то требало штампати у уџбенике за оне који се баве црквеном архитектуром. Та жеља ми се остварила када сам приредио, 2010. годипе, љетопис о обнови и градњи манастира и храмова у Црној Гори, поводом двадесетогодишњице његовог служења (1990 – 2010) на Трону цетињских митроиолита, као увод љетопису, Митрополит је записао сљедеће:

„Смисао храма је, у суштини, истовјетан са смислом човјека и свијета уопште. Он је, такорећи, икона човјека и свијета. И као што су космос и човјек по природи и призиву богојавни, тако и храм, он није просто симбол духовне стварности него мјесто гдје се она реално открива, мјесто откривења славе Божије, мјесто Богојављења. Храм има за, циљ да онима, који се у њему и око њега сабирају, који га гледају, открива и пројављује Невидљивог, да смјести у себе и собом посвједочи Несмјестивог. Зато је потребно да материјал који се у њега уграђује и начин на који се уграђује, његов облик и све што је у њему и што се у њему одиграва – проговори вјечној истини саобразним језиком, за човјека разумљивим и прихватљивим. Као такав, храм афирмише и позитивно врједнује саму материју, даје апофатичко – лични карактер познању и историји, тј. пројављује и открива лик вјечног Слова (Логоса) Божијег у тварној стварности свијета и човјека. Тако, прави храм, као и прави човјек. као и свијет, проговара, постаје и открива се као ријеч о Неизрецивом, славопој његовој љепоти и слави; кроз њега се пројављује и објелодањује унутарња истина свијета и човјека, и њихов вјечии смисао.“

Зато, када се храм гради, у њега се, кроз пригодан материјал, на природан и смјеран начин, уграђује свијет; градња се врши по човјековој мјери, али тако како би, истовремено, својом иконичношћу обухватила бескрајну стварност. Тај мирис и дах безмјерног, уткан у грађевину храма, битан је за људе који се у њему окупљају: он им открива задату бесмртност саме њихове природе, указује на безмјерну мјеру човјековог раста. Као што је човјек створен „по слици и прилици” тј. по безмјерној мјери вечнога Бога, тако се и храм гради за тог и таквог човјека, по његовој „слици и прилици“.

Када је, прије тридесет година, Митрополит Амфилохије, као широм православне васељене познати и признати теолог и духовник, стигао у свој завичај, на мјесто гдје се постављало питање судбине народа, морао је скупити сву своју снагу и окренути свој дух небу, јер је земља у коју се вратио стењала под тоталитаризмом који је оставио тешке посљедице: безбожиост, братоубиства, подјеле и избезумљене људе. Чекао га је огроман посао. Закорачио је у простор древног памћења, богатог искуства и ружне стварности.

У посљедњим деценијама прошлог вијека било је мучно и тужно гледати гомиле камења на рушевинама манастира, запустјела света здања, цркве без кровова и звоника, и то широм Црне Горе. До бројних црквишта и манастиришта, био је прави подвиг стићи, пробити се кроз шикару, кретати се козјим стазама и избегавати поскоке. Била је то срамота Црне Горе да у задужбини Јелене Балшић, творца емистоларне књижевности на овим просторима, чувају стоку; да од полусрушеног манастирског здања у Врањини праве тор за овце; да на Старчевој горици иа гробу српског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина умјесто цвијећа буде љеш мртве козе; да се у манастиру Стањевићима, који је безмало био 150 година престоница Црне Горе у доба Петровића Његоша, у гомили камења змије легу на мјесту гдје је Свети Петар Цетињски писао чувену Стегу… Здања прављена да покажу духовно богаство, да буду молитвена и административна сједишта, гробна почивалишта владара, властеле и црквених великодостојиика, али и да буду прве школе, скрипторије, прве штампарије, народна зборишта, уз помоћ вјековиих завојевача, освајача и комунистичких власти, притом и дејством зуба времена, претворена су у ругла и срамоту.

У временима послије Другог свјетског рата, када су власти у ријетким приликама санирале урушене храмове, они су обнављани само као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа. Као примјер, довољно је видјети однос некадашњег Завода за заштиту споменика културе Црне Горе према урушеном манастиру Стањевићи. Тако је, 1985. године, за манастир Стањевиће, ову некад „највећу грађевину Црне Горе“, било предвиђено, и то од стручне екипе, да у будућности остане само као „најмонументалнија рушевина“. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу. Благодарећи несебичној жртви и труду монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, светиња је васкрсла из мртвих, после 180 година рушевног и заборављеног стања. Манастир Свете Тројице Стањевићи је, 2018. године, обиљежио своју шесто осамдесету годишњицу, свечаније него ли било коју годишњицу у својој историји, обучен у ново рухо, поставши поново један од најзначајнијих духовно-културних свједока бића изворне Црне Горе. И много шире од Црне Горе.

Велика обнова и градња храмова је услиједила након враћања народа Црне Горе својој Православној цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година прошлог вијека. Ова обнова храмова није била само обнова споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома. брзо дала богате плодове.

И лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених здања. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. Бројни обновљени и нови манастири као да чине дијелове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова. у Црној Гори 1990-2010“ (Цетиње, 2010), дат је податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката.

На крају 2015, тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година (1990-2015), од када се на цетињском трону налази Митрополит Амфилохије Радовић.

Постоји предање у народу да је црногорски краљ Никола, велики задужбинар и градитељ цркава, у храм Светог Архангела Михаила у Андријевици симболично уградио своју сјенку. Данас, па крају 2020. године, можемо констатовати да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије „с љубављу ка божанственим црквама” и опчињен љепотом дома Господњег саградио, обновио, реконструисао и осветио, за тридесет година своје архипастирске службе у Црној Гори, преко 700 црквених здања, отворено и нескривено се радујући што се кроз градитељство и звук звона, проноси кроз простор и вријеме слава имена Господњег.

Када се само погледа бројна фото-архива манастира и храмова, која је најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота у протеклом времену, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа, није тешко уочити складност и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Она је и приказ благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном” даноноћно, уз велико поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида домове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од оно га што је дневна политика покушала да направи од њега. Поред обнове и градње црквених здања, посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. На почетку деведесетих година прошлог вијека, на примјер, било је само 5-6 монахињау читавој Црној Гори. Данас има око двјеста монахиња и искушеница. Многе некада пусте рушевине васкрсле су снагом њихове вјере и младости. Данас у Митрополији црногорско-приморској имамо бројчано највише женских манастира од свих епархијау Српској православној цркви.

Међу многобројним новосаграђеним храмовима Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте не само у Црној Гори.

Немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Ннколе и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налазио Митрополит Амфилохије Радовић представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе Митрополита Амфилохија које је изговорио 1989, уочи доласка на Цетињски трон (1990), као и његов допринос заштити културног насљеђа нашег народа.

Из књиге ,,ЂЕДО“ (Шта нам је значио Митрополит Амфилохије), Београд, 2020, стр. 125 -132.

(Извор: Митрополија)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: