Од Атлантика до Урала

Недавно, на трансатлантском лету, у недостатку бољих идеја, одгледао сам нови филм Грејс од Монака. Очекивао сам романтичну мелодраму о познатој глумици која је због удаје за принца напустила своју професионалну каријеру. А, с обзиром да улогу Грејс Кели тумачи Никол Кидман, неизоставно и одређен број сексипилних сцена.

Међутим, убрзо се испоставило да су продуцентску екипу овог филма руководиле сасвим друге, врло вјешто пласиране, суштински геополитичке идеје, далеке од оног „маkе lоvе“ и много ближе оном „маке wаr„.

Како је одмицала филмска радња, постајало ми је јасно да кључно у филму није било питање романтичних заплета и индивидуалних кајања него прикривен, али јасно осмишљен покушај да се прекроји један период хладноратовске европске историје у складу са потребама савремене англо-америчке спољне политике.

Главна порука филма се, наиме, није уопште односила на судбину несретне љепотице Грејс, већ на политичко дјеловање и ставове тадашњег француског предсједника Шарла де Гола. Прича о Грејс је била само повод да се пред претежно америчком, али и глобалном, публиком што је могуће више оцрни Де Гол и демонизују његове политичке идеје.

Јефтина пропаганда

Де Гол је у филму приказан као мрачни тиранин, малтене Хитлеров брат близанац, који као потврду своје (ирационалне) ничеанске властољубивости жели да окупира, а тиме и уништи, мирољубиви и просперитетни Монако. Онда, наравно, на сцену ступају добронамјерни и брижљиви амерички савјетници и обавјештајци који успјешно помажу Грејс и њеном мужу принцу Ренијеу да се одупру француском терору.

Добри момци плус дјевојка тако побјеђују лоше момке. Де Гол бива осујећен, француски савезници у Монаку осрамоћени, а сви остали живе сретно до краја живота. О томе да је Реније у то вријеме владао Монаком на начин ауторитарног средњевјековног владара, да дуго нијесу били признати базични демократски принципи и да је државица била коцкарски и шверцерски рај нема ни помена.

Гледаоцима се сервира естетизована карикатура усклађена са хегемонистичким интересима умјесто приказа замршене реалности у којој се иза племенитих ријечи и хуманистичког дискурса често скривају осовине зла.

Важно је примјетити да демонизација Де Гола у свјетлу актуелних политичких и економских процеса у Европи уопште није случајна. Он је још од краја Другог свјетског рата био политички трн у оку круговима који су од Западне Европе жељели да направе још једну англо-америчку колонијалну испоставу.

Де Гол мета напада

Познат је његов говор у Страсбуру 1959. године у којем је говорио о Европи од „Атлантика до Урала“, дакле, о Европи која укључује Русију (али можда не и Велику Британију).

Због оваквих интеграционистичких ставова које је храбро и бескомпромисно износио, истим оним жаром којим се борио против фашизма и нацизма, Де Гол је много пута био мета мање или више насилних насртаја на живот. Поједини истраживачи су побројали око тридесет покушаја атентата.

Послије једног од покушаја за који постоје кредибилни докази да је повезан са англоамеричким обавјештајним мрежама (које су често укључивале и бивше нацисте), као и да је координиран од стране тајних структура НАТО-а, де Гол је 1966. године наредио излазак Француске из командних структура НАТО-а, као и избацивање сједишта НАТО-а из Париза. НАТО врхушка се тада преселила у Брисел гдје се и данас налази.

Прије неколико година је започета изградња новог комплекса зграда НАТО сједишта за чије финансирање се везује корупционашки скандал у којем се помиње и бивши генерални секретар Андерс Фог Расмусен.

Посљедни отпор француске спољне политике „атлантској“ визији Европе пружио је предсједник Жак Ширак 2003. године када је одбио да дозволи учешће француских трупа у инвазији на Ирак. Тада је у политички доминантним америчким круговима завладала толика анти-француска хистерија да су чак мијењане и одређене ријечи.

Највећи проблем са „атланском“ визијом Европе којој су се супростављали Де Гол и Ширак је да је она у суштини неизводљива и стога је инкубатор перманентне политичке и економске нестабилности на европском тлу. Наиме, она захтјева подређивање англо-америчким интересима не само Француске, Италије и Њемачке као доминантних европских економија него и Русије.

Фактор Путин

Док је на челу Русије био Јељцин, руска елита је прихватила такав инфериорни геополитички статус који је довео до ужасавајуће превласти домаћих и иностраних предатора и пљачкаша.

Већ када крајем 1990-тих премијер постаје Јевгениј Примаков ствари почињу да се мијењају, а достићи ће геополитички преокрет у трећем мандату предсједника Владимира Путина.

Да „атлантисти“ отпор Русије неће ни толерисати ни опростити, доказ је и рат у Украјини, обруч санкција који се све више стеже и који је условио пад рубље за скоро 25 процената од почетка године, као и вјештачки створен, скоковит пад цијене нафте.

Путин је крајем октобра мјесеца одржао врло важан говор на скупу Валдајског међународног форума који сачињавају неки од најпроминентнијих европских политичара и интелектуалаца. Његово излагање треба схватити озбиљно. Мени се чини да је то једна од посљедњих прилика за договор пред апокалипсу.

Да ли црногорски дипломатски званичници и њихови медиј ски амплификатори уопште схватају да се судбина Европе налази на клацкалици? Умјесто што папагајски понављају десет тачака из НАТО пропагандних брошура, избором опције војне неутралности дали би црногорски допринос стишавању страсти и разумном договору велилдх сила.

Аутор је професор Универзитета Црне Горе, аналитичар геополитике и предсједник Управног одбора Покрета за неутралност Филип Ковачевић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: