Obustava rata po zamisli Kijeva je teško ostvariva

Aleksandar Bocan-Harčenko, ambasador Ruske Federacije u Republici Srbiji

Nemamo iluzija kad je u pitanju cilj „kolektivnog Zapada“ da po svaku cenu zadrži svoju dominaciju i nanese Rusiji strateški poraz. U vezi sa potezima zapadnih zemalja, uzgred, doneta je i odluka da se naša zemlja više neće pridržavati moratorijuma o raspoređivanju nuklearnih raketa srednjeg i kratkog dometa. Ipak, moramo da nađemo način da osiguramo suživot i saradnju u novom multipolarnom svetu koji se formira, kaže u razgovoru za „Pečat“ ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Bocan- Harčenko.

Da li bi pregovori na Aljasci mogli okončati ovaj rat? U kom pravcu idu očekivanja SAD, a u kom Rusije, Ukrajine i Evrope?

Ono što je predsednik Vladimir Putin jasno definisao ne podleže promenama. Što se tiče mogućih rešenja, predsednik je još u junu prošle godine u Ministarstvu inostranih poslova Rusije rekao kako je primirje moguće pod pretpostavkom ukrajinskog napuštanja teritorija RF. Obustava rata po zamisli Kijeva je teško ostvariva. Oni misle da je to mudrost koju mi ne možemo dokučiti, ali stvari su jasne: oni traže mir kako bi dobili vreme za nabavku oružja, osnaživanje vojske i zadobijanja boljih položaja. Predsednik Putin je više puta ponovio da neće dozvoliti tako nešto. Naš predsednik je takođe rekao da ne odbija ideju sastanka sa predsednikom Ukrajine, ali za to moraju da se stvore uslovi, što trenutno nije slučaj zbog ponašanja Ukrajine i EU. Dugoočekivani susret Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci će sigurno biti od velikog značaja. Nadamo se da će on u velikoj meri doprineti obnovi bilateralnih odnosa Rusije i SAD koje je Bajdenova administracija skoro potpuno uništila. Izbor nije slučajno pao na Aljasku, odnosno region Arktika gde se ukrštaju ekonomski interesi naših zemalja i postoje perspektive za realizaciju velikih i obostrano korisnih projekata. Ali, naravno, dvojica predsednika će se fokusirati na razgovor o opcijama za postizanje dugoročnog mirnog rešenja ukrajinske krize.

Ovih dana najkrupniji događaji u balkanskim okvirima – slažu se i ruski i srpski analitičari – je presuda protiv Milorada Dodika kome je izrečena kazna zatvora i zabranjeno vršenje predsedničke funkcije. U kojoj meri presuda nosi rizik ne samo za BiH već čitavu Jugoistočnu Evropu i kako će Rusija pomoći Dodiku da se odupre ovom nasilju Kristijana Šmita i BiH institucija pod njegovom kontrolom nad Dejtonom i ustavnom pozicijom RS?

Situacija je izuzetno ozbiljna i nosi rizik sukoba ne samo u smislu povećanih tenzija u Bosni i Hercegovini već i produbljene krize i stvaranja žarišta na prostoru celog regiona. Posledice se mogu očekivati, i ukoliko eskaliraju nesporazumi – one neće biti male. Jasno je da Srbija koja brani, štiti i podržava Republiku Srpsku neće ostati po strani. Ovakvi zaključci nametali su se i pre izricanja presude Miloradu Dodiku – tragom niza izjava predsednika Srbije i RS, ali sada iznova nalaze potvrdu u rečima Aleksandra Vučića koje su izrečene nakon zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije. Sve je jasno rečeno i u skladu sa očekivanjima, jer odnos Srbije i RS je sadržajniji, širi i dublji od birokratske formulacije „direktne paralelne veze“. U osnovi ovih veza je duboko i neraskidivo zajedništvo.
Što se tiče stava Rusije, više puta smo rekli da ova presuda nije ni u kakvoj vezi sa pravom već da je reč o čistoj političkoj odluci koja ima za cilj sklanjanje Milorada Dodika. Više od 15 godina slušam da je osnovna prepreka na putu BiH ka blagostanju, zajedništvu, pomirenju i konačno članstvu u EU Milorad Dodik i Republika Srpska izgrađena po meri njegovih očekivanja. A suština je da Milorad Dodik ne gradi nikakvu RS koja već nije predviđena Dejtonskim mirovnim sporazumom. Iza njegovih odluka čvrsto stoji Rusija kao stalni član Saveta bezbednosti i zemlja-garant Dejtona. Mi podržavamo punomoćja koja su regulisana Dejtonom, i na stanovištu smo da Banja Luka ne samo da ima pravo da zadrži već i da vrati nadležnosti koje su joj oduzeli jer realnost najbolje dokumentuje da te mere nisu bile efikasne. Ako je bilo moguće otuđiti ih, onda je moguće i vratiti ih nazad. Kada je reč o optužbama za separatizam, treba reći: ukoliko RS ostane kao entitet u Dejtonskom obliku, Dodik je bio jasan do kraja, RS će preživljavati u sastavu BiH. Teško je ipak pretpostaviti da takva država ima mogućnost za samostalniji i suvereniji razvoj. Razlog tome je Zapad koji je Bosnu pretvorio u koloniju što je u 21. veku nemoguće.
Što se tiče Kristijana Šmita on nije legitiman visoki predstavnik, nema podršku niti je prošao proceduru, potvrde i imenovanja od strane Saveta bezbednosti UN. Činjenica da se on samoproglasio i u tome dobio podršku od nekih zemalja Zapada, ali ne i međunarodnih institucija, daje za pravo Miloradu Dodiku da ne priznaje ovu instituciju.

Da li vidite vezu između presuda Miloradu Dodiku i predsednici Gagauzije Jevgeniji Gucul?

Paralela se nameće. Reč je o istom modelu tzv. vladavine prava EU i Zapada – tačnije izopačenom pravu – gde se presude kroje po isključivo političkim merilima. Cilj i u slučaju BiH i Moldavije je uklanjanje sa političke scene lidera koji uživaju podršku naroda i čije vizije se temelje na nacionalnim interesima.

S tim u vezi da li je preterano reći da „kolektivni Zapad“ koristi zauzetost Rusije u SVO za konačan obračun sa Srbima u BiH i Kosovu i Metohiji – kao što je Turska 1813. iskoristila rat Rusije s Napoleonom da slomi ustaničku Srbiju?

Specijalna vojna operacija naravno zauzima visoku pažnju rukovodstva Rusije, i resurse, ali ovo je posebna priča. Stav Rusije vezan za ukrajinsku krizu koja ima globalnu dimenziju i reperkusije, sprovodi se u cilju rešavanja nacionalnih zadataka Ruske Federacije, ali se uklapa i u okvire stvaranja novog pravičnog međunarodnog poretka. Ne bih rekao da smo mi na bilo koji način umanjili važnost ili dozvolili pad koncentracije u vezi sa pitanjima koja smatramo od posebnog značaja. Što se tiče Kosova i Republike Srpske, našeg odnosa prema Srbiji i srpskom narodu – to je za Rusiju važno i prioritetno pitanje u međunarodnim odnosima. U mnogim ključnim pitanjima Rusija je pokazala visok nivo angažovanja, možda i veći nego u periodu koji je prethodio SVO. Specijalna operacija čak i daje posebnu snagu i dodatni je podsticaj našoj diplomatskoj ofanzivi. U tom smislu podsetio bih na izuzetne aktivnosti Rusije kada su zapadne zemlje, a pre svih Nemačka, gurale svoju rezoluciju u Generalnoj skupštini UN kojom se na srpski narod prebacivala odgovornost za tzv. „genocid“. Tada je Rusija koordinirala sa Srbijom, ali i sa drugim zemljama kojima je predočila istinu, i na taj način ih pridobila na našu stranu.
Zapad možda misli da Rusija ne može da deluje na polju različitih međunarodnih aktivnosti zbog SVO, ali nisu u pravu – stvarnost to potvrđuje.

S obzirom na iskustvo koje Rusija ima sa diplomatama evropskih zemalja u okviru Minskih sporazuma za rešavanje statusa Donbasa, šta mislite, da li Srbija može ičem dobrom da se nada kada su u pitanju pregovori o KiM pod pokroviteljstvom EU?

Ovo je stvar Srbije i ona mora odlučiti da li nastavlja pregovore uz posredovanje EU. Mislim da Srbija ne pokazuje želju za prekidom, budući da bi u tom slučaju naišla na optužbe od strane Brisela. Istovremeno, stalne krize i napetosti koje su obeležile zadnje mesece i godine na severu Kosova pokazatelj su da nema pomaka u pregovornom procesu pod okriljem Brisela. Svesna da ima podršku EU i Zapada u celini, Priština ne radi ništa na šta se obavezala. Umesto akcija imamo samo verbalne izjave bez težine i posledica po Prištinu. Tzv. „kvinta“ je izgubila svaki kredibilitet u srpskom narodu. Nije ponudila ni jedan dokaz da je kadra da uradi stvari koje bi dovele do stabilnosti, mira i sprečavanja Kurtija u namerama da sprovodi ofanzivu protiv Srba na severu Kosova.

Rusija je svojevremeno isticala da je za nju prihvatljivo članstvo Srbije u EU za razliku od pristupanja u NATO savez. Da li je zvanična Moskva i dalje na tim pozicijama s obzirom da se EU u uslovima rata u Ukrajini ubrzano transformiše iz ekonomskog u agresivni vojni savez?

Formalno mi idemo dalje, razvijamo saradnju ali u takvoj situaciji razmatramo više dimenzija ovog pitanja – pre svega stav Srbije koji je za nas najvažniji, zatim stav EU i konačno šta u ovom trenutku predstavlja EU. Što se tiče stava Srbije i naše saradnje, mi nikada ne namećemo naša očekivanja u vezi sa pitanjem izbora evropskog puta Srbije, jer ona zna u kojoj meri na tom putu može da sačuva nacionalne interese kao prioritetne, pogotovo što trenutno ima status kandidata. Predsednik Vučić puno toga radi na evropskom putu ali nailazi i na sve veće pritiske. Otvaranje novih klastera je uvek u zakašnjenju jer EU ne odgovara pristup Srbije. EU traži potpuno usaglašavanje sa svojim stavovima i pre svega podršku sankcijama protiv Rusija što Srbija odbija da učini. EU se transformisala u dodatak NATO-u i vojnu instituciju čiji je osnovni zadatak podrška Ukrajini u ratu protiv Rusije, i vojna priprema za rat sa Rusijom. Odluku o članstvu Srbije u takvoj EU će donositi sama Srbija i njen narod.

Da li je u uslovima sankcija kada je Srbija ostala jedina suzdržana zemlja povećan spoljnotrgovinski promet?

Izostanak sankcija uticao je na učvršćivanje i očuvanje saradnje, ali ne mogu da kažem da je situacija najpovoljnija. Razlog ne treba tražiti u Srbiji već okruženju koje podržava sankcije. Na žalost, Rusija nema granicu sa Srbijom, i sve što se tiče transporta, logistike i infrastrukture prepušteno je u nekoj meri odlukama okolnih zemalja. To je važan činilac trgovinske razmene i ekonomske kooperacije i saradnje. Ipak, saradnja se nastavlja, stabilna je, realizuju se strateški zajednički projekti na obostranu korist, i tu ne očekujem veliki zastoj.

Da li postoji rešenje za NIS u kojem Rusija želi da sačuva vlasništvo nad kompanijom, a Srbija obezbediti sigurno snabdevanje energentima?

Da, pregovori su i tekli u tim okvirima. Tada su uspostavljeni kontakti sa Gaspromom i Gaspromnjeftom. Druga rešenja se ne naziru. Zbog mnogo različitih i proizvoljnih interpretacija koje nisu odgovarale istini želim da naglasim da je zajednički stav odmah bio formulisan i potvrđen a kada su pregovori bili podignuti na nivo u kojem je učestvovao i predsednik Vučić – ukazano je da ugovor o saradnji Srbije i Rusije iz oblasti nafte i gasa iz 2008. otvara mogućnosti za izlazne strategije i iznalaženje rešenja. Situacija, naravno, nije laka. I sada kada je odluka o sankcijama zamrznuta – posledice postoje. Ekonomija se odaziva i na izgovorenu reč. Finansije, berze i tržište uvek reaguju na svaku promenu. Zamrzavanje od mesec dana prati povećana suzdržanost od strane finansijskih institucija. Bez obzira na to, NIS ostaje najveća i najsposobnija kompanija u regionu – obezbeđuje proizvodnju, snabdevanje je stabilno, nestašice ne postoje, a cene su u skladu sa tržištem. Nastavljamo komunikaciju sa svima i uveren sam da ćemo doći do povoljnog rešenja. Mi želimo da sačuvamo sve kako jeste i u smislu raspodele kapitala u NIS-u ali i u smislu doprinosa od strane Gasproma i Gaspromnjefta razvoju NIS-a, i dodatnog prihoda u budžetu Republike Srbije. Rad energetskih kompanija uvek podrazumeva i bočne industrijske aktivnosti, ali i društveno odgovoran rad za dobrobit zajednice, što NIS vrlo efikasno radi već dugi niz godina.

Najkrupniji incident u srpsko-ruskim odnosima desio se kada je ruska SVR objavila da municija iz Srbije uprkos uveravanjima najviših zvaničnika stiže ukrajinskoj vojsci. Da li se može reći da je ovaj problem prevaziđen na zadovoljstvo oba naroda?

Lično nisam primetio da je ovaj događaj izazvao neke diskusije ili napetosti. Imam želju da verujem da će ovo pitanje do kraja biti rešeno. Mi smo imali kontakte sa nizom eksperata, ali ključnim smatram brzo reagovanje predsednika Vučića i državnog vrha koji je preuzeo odgovornost i rekao da će sprečiti svaku dalju mogućnost ovakvih prevarnih radnji. Srbija nije uključena direktno u snabdevanje ukrajinske vojske i ne postoji direktna isporuka. S obzirom na stav koji je formulisan na Savetu za nacionalnu bezbednost još u martu 2022. godine Srbija je neutralna. Prevara od strane kupaca municije sastoji se u tome što su nudili potvrde i dokumenta da su oni krajnji korisnici, a u stvari oni su kršeći sve norme, isporučivali municiju dalje u Ukrajinu. Tu je nastao problem. Predsednik Vučić je doneo niz rešenja i odluka kojim će takve prevare biti sprečene. Burne reakcije koje su prvih dana ispratile ovu informaciju su razumljive jer je oko tog pitanja veliki deo našeg naroda osetljiv. Problem nije čisto u vojnom smislu. Zapad je isporučio i nastaviće isporuke oružja, ali to ne menja situaciju na bojištu, naša vojska će ispuniti sve postavljene zadatke SVO. SVR je morala da se oglasi s obzirom da ovaj problem ima svoju društvenu dimenziju.

Kako komentarišete činjenicu da je jedan od najžešćih protivnika Rusije – Ilja Jašin – odlučio da godišnjicu slobode nakon razmene zarobljenika obeleži u Srbiji?

Srbija nije antirusko čvorište i nije sredina povoljna za njihove aktivnosti. Uveren sam s obzirom na stav Srbije i odnos prema Rusiji da Zapad neće pretvoriti Srbiju u plac-darm za delatnosti tzv. „ruske opozicije“. Neke štetne aktivnosti su već sprečene i mi smo na tome zahvalni. U ovom slučaju oni su došli i održali skup, ali i srpski narod i srpsko rukovodstvo imaju dosta jasan i čvrst stav. Srbija neće biti teren za ozbiljnije akcije „opozicije“, koja, uostalom, ne zaslužuje veliki prostor s obzirom na njenu zanemarljivu snagu i značaj. Reč je o skupini ljudi koja nikoga ne predstavlja i pokušava da svoje anti-ruske delatnosti unovči u Evropi.